а на сцени овог позоришта је још режирао “Диско свиње” Е. Волша, “Зуби” А. Новаковића и “Иванов” Чехова. Повода да се режира Нушићево дело не мора уопште бити, али ова година јесте у знаку 150 лета од његовог рођења, те и нова представа нашег најстаријег театра доприноси обележавању тог јубилеја.
Како редитељ из свеколиког Нушићевог драмског опуса изабере баш да “Аутобиографију” постави на сцену? Је ли то изазов?
– Мени да. Рекао сам, ни духовито, ни недуховито, да када бих сада уписивао позоришну режију, никада је не бих уписао - јер бих пао! И јако се радујем због тога, јер држати се неке сколастике, оног што је научени занат, то је супер када изађете фришки из школе, са академије, али то врло брзо постане досадно. Наравно, један редитељ овако ради, други онако, поетике су различите, визуре, и добро је што је тако.
Различитост је највеће богатство, не само уметности него и живота. Дакле, „Аутобиографија” јесте велики изазов. И с њим могу да се носим у свом позоришту, са дивним драгим колегама с којима већ имам искуство у раду. Пред нама је био мач са десет оштрица, не са две. Јер, када постоји класично написан текст, далеко од тога да га је лако радити, и има и ту пуно креативних изазова. Али овде нема ни те базе, и онда уђете у нешто што, како је неко од колега лепо рекао, чак није бело платно, или бели лист папира, него је то платно већ до једне мере насликано, и то од неког тако великог као што је Нушић, а опет то није драмски текст.
Како останете неисецкани од тог мача, заједно са глумцима?
– Никако, не дај боже да у позоришту или у животу човек остане неисецкан. Ожиљци су ти који чине лепоту живота поред свега другог. То су лепи и креативни ожиљци, и мени је био јако занимљив, јако напоран тај процес, јако изазован, пошто није свака проба била опуштена. Али, то јесте нешто што је део живота, део рада у театру. Јер, у свакој представи, када причамо о позоришту - да не помињемо друге уметности - једино што свако од нас може да ради јесте то да прича причу о самом себи. И када узмемо Хамлета, сви знамо какав је тај дански краљевић. Али не, он заправо прича причу о себи, о мени, о вама, о свима нама који учествујемо у позоришном чину, без обзира да ли гледамо представу, или је правимо.
Просто је чудно да, поред свих драмских дела и ликова, и свега што му се у животу догодило, Нушић баш изабере да овде описује само један мали део свог живота?
– Колега Милован Филиповић је прокоментарисао да је Нушић овде фокусиран на детињство, али не само на оно што формално подразумевамо под тим појмом, до седме, осме или десете године, него на ту, хајде да кажем, прву трећину или прву половину живота, зависи колико и како је ко живи и преживљава. С друге стране, признајем да не зашто је Нушић направио баш такав избор, то, наравно, само он зна. Можда је једноставно хтео да се бави само детињством да избегне све те потоње драме.
Је ли био уморан од живота?
– То је опет питање за њега. Нушић је преживео велику голготу ове земље у Првом светском рату. Њему ће син погинути, иако су му нудили да га, преко везе, склоне са фронта. Он то није желео, ни његов син то није желео. Дао је највредније што има, то своје дете. И онда је ваљда и себи рекао: хајде да се држим оног у чему сам најбољи, а то је комедија с пуно љубави. И ја бих јако волео у скорије време да урадим неку представу само о љубави, најромантичнију могућу. То ме све више привлачи.
Наташа Пејчић
Ни Нушић није волео „прст у око”
Обично говоримо да су ово и Нушићево време исти. Чини се да је он ипак имао више размевања за људске слабости од већине нас?
– Апсолутно сте у праву, то и чини један део његове целокупне уметничке личности, и људског бића, с тим да морам да напоменем да ми заиста у овој представи нисмо ишли у некакву негативну и ружну критику, управо желећи да испоштујемо хуманост коју је Нушић имао, и да прикажемо те некакве менталитетске типове и склопове, али без жеље да их ружно искривимо. Нушић нити је био ироничан, нити саркастичан, нити сардоничан према било коме. Наша представа јесте критичка, није „прст у око”. Истина, ја више волим, како се то некад крајем деведесетих звало на британском острву “ин јор фејс”, дакле ту врсту драматургије, али овде сам желео да то избегнемо и да идемо на нешто што ће да буде, искористићу тај ађектив, нушићевски. Колико смо у томе успели, процениће публика.
Итекако препознатљива галерија
– Све те Нушићеве госпође министарке,ожалошћене породице, све те покојнике, да не причам о народним посланицима, сумњивим лицима, среским капетанима, и читавој тој галерији ликова, све то имамо и данас. Само што су они нама данас још искеженији, језивији и страшнији него што су били у његово време. Не мислим ни да су тада били фини, већ смо можда ми свеснији тога какви су заправо – каже Штрбац.
