је у Васићевом фокусу у једном тренутку био управо цар Константин оснивач нове империје којом су започеле многе друштвено-политичке, духовне и културолошке промене - кажу у београдском Музеју Цептер где је отворена једна од осам пратећих манифестација 23. Међународог конгреса византолога чији је домаћин била српска престоница. Изложбе су и више од тога, јер пред госте из иностранства и домаћу публику доносе праву ризницу српског средњовековног стваралаштва, али и тзв поствизантијског периода у коме је Византија и српски средњи век био инспирација за многе уметнике, па све до
савременог доба које је и даље обележено Византијом. Међу многим уметницима који су евокацијом средњовековне уметности ушли у модерно па и савремено српско сликарство Музеј Цептер представља тројицу уметника актуелних на ликовној сцени Србије, па и шире, а чија су дела заступљена у његовој колекцији.
Поводом великих свечаности које је наша земља приређивала 2013. обележавајући 1700 година од Миланског едикта, којим је цар Константин Велики озаконио хришћанску веру, Чедомир Васић је за Галерију „Србија“ у Нишу направио амбијенталну поставку (техником: лентикулар, дигитална штампа на платну, неон) коју су чиниле три целине: Константинов сан, У овом знаку и Рука. Бавећи се врло дуго визуелно преиспитивањем историјских догађаја прошлости различитих епоха изложбом Сан, реализованом у родном граду цара Константина Великог, Васић је одабрао кључни тренутак за потоњу историју цивилизације. Инспирисан Пјером дела Франческом и његовим зидним композицијама у цркви Св.Фрање у Арецу, на метафоричан и себи својствен начин третира важан догађај: Сан пред одлучујућу битку за Рим: Уснула визија Христовог монограма или крст са натписом Ин хоц сигно винцес – у овом знаку ћеш победити. Не понављајући поставку из Ниша, и не мењајући суштину догађаја, Васић у Музеј Цептер образује нову амбијенталну ситуацију и зато јој даје назив Сан II. Када је реч о Зорану Гребенаровићу, он је после дужег боравка у САД започео да изучава каноне византијског сликарства. Посебно се задржао на питањима која поставља нееуклидовска естетика која се указује као једна од најевидентнијих одлика источног, православног схватања простора и ликовне представе у том простору, посебно у нашем сликарству. Одговоре на своја истраживања и дилеме нашао је како у канонима православног иконописа и живописа тако и у теолошким доктринама.
Простор у којем је Милета Продановић рођен и одрастао био је, у средњем веку, гранична зона источномедитеранске и западномедитеранске културе. Управо су ту, на тлу Србије, остварене јединствене синтезе ова два обрасца. -За византијско наслеђе везује ме одрастање, укорењеност, а за савремену уметност свест да је дужност уметника да проговори о сопственом времену. Дифузни и дивергентни модел којег је донела епоха постмодерне поклопио се са мојим темпераментом и интересовањима. Блиске су ми форме параболе, вишеслојност, метафора... Коначно, сазревао сам у уверењу да је могуће о савремености проговорити асоцијацијом не само на појавне облике древне уметности већ и да је легитимно за језик одабрати заобилазне стратегије сложене византијске реторике, записао је Продановић, који спада у типичне постмодерне уметнике.
В. Ђуричић
Концепт центричности
-Оно што је аутентични допринос Византије ликовној уметности је свакако однос према простору у слици и употреба перспективних решења у подражавању и наглашавању саме теме. Превасходно религиозна тематика у уметности Византије диктирала је концепт центричности у композицији и наметнула нееуклидовску визију.
Потреба за перспективом је замену за дубину погледа према недогледу усмеравала ка ужареном центру догађаја, ка гледаоцу, учеснику... Колоквијални назив “инверзна перспектива” добио је значење у препознавању, али је изгубио основни смисао да суштински упућује посматрача на живо саучествовање у којем је мистерија слике призор самог живота – записао је Гребенаровић.
