Свеобухватне историја и трагедија

“Бан Банк” је чувено дело мађарске драмске класике. Писао га је Јожеф Катона, родоначелник мађарске драме. Ову историјску трагедију у Мађарској сматрају за један од пилона националне културне баштине,

а интернационално, пореде је са “Хамлетом”. Представу “Бан Банк” у Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз), режирао је Андраш Урбан.

Заиста, основне драмске мотиве лако је препознати, чак иако не познајете довољно историју Мађарске, јер је Катона комад написао на основу истинитог догађаја из 13. века. Бан Банк је племић након краљевог одласка у мисију задужен да влада. Око његове жене Мелинде почиње да се врти Ото. Иствремено, против краљице почиње завера. Када се краљ Андрија Други врати, имаће шта и да види...

И политички контекст који је у првом плану, иако је веома сложен за поглед “са стране”, није тешко одгонетнути. Поготово зато што њега у представи, сасвим извесно, одређују и савремени токови националног осећаја. То је назначено везом симбола (сценом доминира “испражњени” грб Мађарске - само штит са црвено-белим пругама, испред њега су микрофони, а извођачи носе савремена одела) и акција које “немају везе” са комадом, ионако представљеним у грубим цртама. Све политичке интриге, пластично приказане као људске страсти (љубав) и слабости (користољубље), редитељу Андрашу Урбану су повод да преиспита садашње форматирање нације и њене земаљске творевине државе.

Он жели да (се) чује шта данас, у Војводини, Србији, значи бити Мађар, шта је домовина, и тако даље, као неком игроказу, између сцена које приказују радњу комада, ређају се сцене јединственог певања народних песама и сцене разједињених мишљења чланова ансамбла представе. Домовина тако постаје развучена на све стране, од бакине до банкарске кухиње, док употреба хорског и појединачног гласа, може да се анализира као однос колективног и индивидуалног у заједници. Временом са штита оду и црвене пруге, па симбол остаје очишћен. За нови почетак?!

Представа “Бан Банк” у Ујвидеки синхаз, како се сугерише у поднаслову, друштвено је корисна. У самој промени термина може да се оде још даље, па уместо ангажована каже и - пожељна. Народне песме пуне мучења, страдања, али и мржње, освете, прекидају сваку сувислу расправу о позицији и осећању појединца. Чим је неко сам, изложен је насртајима, незаштићен је. Зато је вредност представе у подсећању да ми овде, по свему судећи, још увек живимо у претполитичком друштву, чим је могуће тако лако успоставити везу између средњовековне и данашње националне заједнице, везу између данашње и Србије деведесетих.

Краља нема, крста нема, само навијачи и анонимуси. Ако се ја питам, време је да се поново крене, па макар за оним јеленом са почетка представе, који скакуће, иде цик-цак. Кад су у питању нове форме, тако све и почиње. Историја и трагедија, руку под руку.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести