Представа је била “Антигона/Исмена”. Писац, дакако, Софокле, али и Милена Миња Богавац (адаптација, драматургија), док је представу режирала Јелена Богавац.
Већ и у измењеном наслову наслућује се промена. Антигона (Марта Береш) не оплакује смрт свог брата ком је цар Креонт забранио покоп, него јој се на чудноват начин радује, као прилику за борбу, за прекид тираније као једноумља и неслободе. Исмена (Кинга Мезеи) извучена је у први план јер је она антипод Антигони, послушна и смерна, потпуно разумна девојка.
Осим што мења наслов, поручујући да класична хероина није предмет њеног рада, Јелена Богавац додаје и поднаслов: “Трагедија моралног релативизма”. Уводећи ову комплексну мисаону конструкцију, редитељка упућује на савремени контекст, на одсуство јасних етичких начела, што је аболирајуће за данашњег појединца, па и цела друштва.
Сценски, представу је режирала као научнофантастичну оперу, са доста монтипајтоновског кемпа. Музика уживо, шљаштећи костими, бурна изражајност глумаца без претераног нијансирања, ауторски коментари у сонговима написаним уместо хорских нумера... Сви ликови осим сестара, креирани су пластично, а са ексклузивном употребом кореографских елемената (покрет сличан Мејерхољдовој логици театра), чак и оне су приказане као нападнуте од стране мумифицирајућег поданичког друштва.
Визуелно, сцена је углавном обојена мраком, опскурним пројекцијама, а декор чине пластифициране лутке обличја људског тела или њихових делова. Цела ова атмосфера потцртава атмосферу мрака.
Овако представљена, “Антигона/Исмена” Јелене Богавац свој највећи домет има управо у дописаном, комичком, односно садржају новонаписаних хорских нумера - поетском нивоу, који кулминирају обједињени у последњој сцени Креонтове јадиковке. Све друго зна да буде поприлично велики и неубедљиви антиклимакс, јер је лук од изворног, трагичког, до осавремењеног, ироничког, па чак и циничког, пренатегнут. Тај лук нема праве струне нити стреле. Има само обест, коју нам је дала судба.
Игор Бурић
