посвећене промоцији тазе објављеног албума “Скилд меканикс”. У организацији куће “Лонгплеј”, одржао је концерт у београдском “Депоу”, где је званично окупио две хиљаде људи. И даље, концерт је био максимално интиман, за разлику од првог виђења са њим у Србији, 2003. године на Егзиту. Истина, више за оне у првим редовима и оне који су свесни звучног ужаса у домаћим “концертним дворанама”, одмах заузели боља места испред бине у ћошку, мада веће гужве, реално, није ни било.
Намеран да се све више отвори, да исприча најличније делове своје животне приче, Трики на поседњих пар албума осим што “говори”, почиње и да пева, ређе позамљује микрофон певачицама по којима је његова музика пођеднако препознатљива, па се то одразило и на концертну активност. Сада је на сцени практично само он. У Београду су га пратили бубњар и гитариста, што је свирци дало хеви звук. Бас је био синтетизован, као и други звукови који су попут женских вокала, пуштани са матрице. То и не може да значи ништа друго него то да је један део Трикијеве музике трпео, док је други добио додатни грув.
Иначе је велико питање како концертно осмислити и извести музику која прелази жанровске границе и константо путује на релацијама између супротности као што су поп и рок, реп и метал, тонално и атонално, аналогно и дигитално, инструментално и вокално... Пратећи неколико његових концерата на овим просторима, показало се да је Трики све више и више одлучан да то разреши сводећи варијанту, не газећи ка спектаклу, какав би његов концерт сигурно био да дођу сви са којима сарађује.
И даље, Трики је прилично резервисан, ма колико се трудио да буде распојасан и опуштен, да се педстави у “најмрачнијем” светлу. Концерт је отворио окренут леђима, а и током песама, више је комуницирао са колегама на сцени, него са публиком. Ипак, вајб је био добар. Нико од његових поштовалаца, а предност клупске свирке управо и јесте у томе што за разлику од фестивалске, у публици нема случајних пролазника, не би ни очекивао од Трикија да буде нешто друго до херметични, интровертни музички маг и гуру.
Што се тиче избора песама, за очекивати их је било нешто више са последњег, албума “Ејдриен Тоз”, и новог, албума “Скилд меканикс”. У одабраној постави, логично је било да боље функционишу оне које имају риф, јасно дефинисан ритам, драматику засновану на исповедном тону гласа, па је актуелни сингл “Бој” дошао до пуног изражаја. За кулминацију сличне врсте изабрана је песма “Парентезис”, са албума “Фолс ајдолс”.
Трики је изненадио свирајући свој глобално најпознатији хит “Оверкам”, са првог албума “Максинквеј”, који је подсетио и на његову “Масив атак” фазу. Још веће изненађење био је одлазак са сцене након непуног сата концерта, али Трики се вратио и наставио скоро још толико.
Поред Трикијевих, публика је могла да ужива и у обрадама песама других извођача, редовним на његовима албумима и концертима, као што је балада “Бадер” америчког метал бенда “Стон саур” (музика из филма “Спајдермен”), “Валентајн” (yез стандард), “Ду ју лав ми нау” бенда “Бридерс”, икона андерграунда с краја 20. века.
Игор Бурић
(Не)срећни Београђани
Занимљиве су и за један (добар?) део београдске публике вероватно и утешне вести које стижу из Хрватске, где је Трики наставио турнеју. У Сплиту, након 45 минута концерта, публици која се изгледа чула гласније него музичари на сцени, рекао је да превише прича и отишао. Вратио се мало касније, у међувремену су и организатори апеловали на мир у сали, да би Трики наступ продужио свега 20 минута.
