Трубачи или рокери, питање је сад

али и о животу који је тако лако заменити смрћу, јер оно што је за Аску био плес живота, за вука се претворило у плес смрти. Та сличност истовремено је и разлика, баш као што је Аска све време на граници између групног, колективног и оног што је за њу посебно – индивидуалног. И ту се на неки начин спојени огледају живот и смрт, живот као оно до чега сами долазимо, а смрт као оно што нам се намеће са стране, као воља слепе већине, па се представа „Аска и вук“ суботичког Непсинхаз/ Народног позоришта, коју је као мјузикл режирао Ђерђ Херњак, може окарактерисати као побуњеничка, што је још лепше кад се зна да је њена циљна група првенствено основношколски узраст у којем се млади људи први пут сусрећу са прихватањем и неприхватањем средине, у Србији тренутно прилично засноване на трулом конформизму и масовним хистеријама.

Критика филозофије стада, с врховним овном који жели да се ради шта он каже, а не шта он ради, плус опаске за нешто старије и искусније, да се и они слатко насмеју (референце на популарну уметност типа филмови „Плес са вуковима“ и „Кад јагањци утихну“), довољан су оквир за непосредну, недвосмислену и јасну игру ансамбла, специјално освеженог за ову прилику. Дечјом жовијалношћу ионако млада Чила Памер је успела да дочара малу, црну овчицу Аску која, као и свако надарено дете, помало препотентно хрли у сусрет властитој судбини. Хор је чинила кастингом оформљена група девојака које су својим узрастом парирале лику Аске, додатно оживљавајући школске и сцене у балетској школи. Искуснији глумци попут Наталије Вицеи (Аскина мама), Атиле Меша (Учитељ балета), Андора Ковача-Немеша (Вук), Арпада Черника и Ервина Палфија (Дебели и Мршави ловац), знали су да мање и нешто више наглашеним карикатуралним средствима, своје ликове представе као врло колоритне. У томе им је помогло визуелно обликовање у којем се највише истакла костимографија (Моника Пешић), посебно допадљива у Аскином стаду (предимензиониране вунене хаље, капе и чарапе). У донекле очекиваном, стереотипном издању „злица“, урбаних не-не, нашли су се вук и његов чопор, креирани попут рокера из осамдесетих, деведесетих.

Сонгови и музика (Геза Кучера млађи) рађени су у трубачима (још једна популарна референца на Србију), односно симфо стилизованом рок маниру, карактеристичном за мјузикле са оштрицом, а присутна је била, поготово у финалу представе, и велика количина мелодрамског набоја. Кореографски (Маргарета Табороши) је доста ствари долазило из ликова и ситуација (марширајући плес стада, балетски покрети, вучја необузданост – скокови и превртања) али, вероватно из жеље да се ствари мало онеобиче, представа нема оно што би могло да се назове „корус лајн“, илити карактеристичан музичко-сценски рефрен. 

Игор Бурић