оркестром, на четвртом концерту у текућој сезони, угледни македонски диригент Борјан Цанев, професор Музичке академије у Скопљу, добитник награде „Георги Божиков“ и националног признања „Најбољи музички извођач 2013”.
У Новом Саду први пут смо га пратили када је на челу Македонске филхармоније гостовао на Номусу 2008. Да је делотворно утицао и на наше музичаре с којима је остварио запажене интерпретације, приказао је и њихов фебруарски концерт на ком је, први пут с овим ансамблом као солиста, наступио и угледни пијаниста Ратимир Мартиновић, редовни професор Академије уметности у Новом Саду. Већ од почетка, озбиљни и врхунски образовани диригент (учио је код највећих светских маестара, попут Муратовског, Казанyијева, Ретла, Гатија и Фирста) покренуо је извођаче на више но коректно и надахнуто музицирање које је до краја вечери показивало да су се симфоничари одлично разумели с младим, по годинама им блиским предводником, као и да су припреме биле темељне, сугестивно образложене и подстицајне.
Вече је отворила Сибелијусова увертира „Карелија“ (поводом обележавања 150-годишњице композиторовог рођења) чије је представљање, с химничким успонима гудача и рустикално ритмизованом и акцелерираном водећом темом спроведеном кроз цео оркестар, с кулминацијом у лименим инструментима, истакло маштовитост оркестрације 28-годишњег аутора у сликању атмосфере фолклорног исходишта и дескрипцији пејзажа истоимене провинције у композиторовој домовини Финској.
Дејственост диригентског доприноса посебно је дошла до изражаја у сарадњи са пијанистом и оркестром у средишњој тачки програма, Скрјабиновом Клавирском концерту у фис-молу у ком смо, после десетак година (тада с оркестром Академије уметности) поново у солистичкој улози слушали Ратимира Мартиновића. Уметник се определио за рационалан, технички довршен, завидним уметничким искуством и знањем подржан, али понешто уздржан и емоционално „охлађен“ приступ, с акцентом на истицању медитативних расположења.Такву концепцију доминације интелекта над исконским музичким поривом и импулсом, прихватили су и до краја следили и озбиљно усредсређени диригент (који је и овде дискретно искористио свој осећај за боје и креацију музичког времена) и симфоничари, као поуздани и равноправни партнери. Ипак и поред носивог, а неагресивног клавирског тона, јасно одређене и прецизно одржаване ритмичке пулсације, контраста између контемплативних и „живих“ епизода, па и бујнијих развијања и разбуктавања, како у виртуозним пијанистичким монолозима, тако и у дијалозима солисте с оркестарским партом (нарочито у контрапунктским преплетима с кларинетом у лаганом ставу), тумачењу је у целини недостајало више сензибилности и страствености.
Марија Адамов
Скрјабинова симфонија
Ретко извођена, Скрјабинова Симфонија број 2 у це-молу, представљена у другом делу програма, зрачила је лепотом звука и богатом мелодијском имагинацијом, оствареном импресивном мешавином суптилности и силне енергије, уз здушно и срчано залагање и унесеност сваког појединца. Инсистирање Борјана Цанева на креирању фино изнијансиране тихе динамике, омогућило је вајање поступних, логично вођених, и тим пре, импресивнијих, а не ненаметљиво грубих, или претерано егзалтираних градација. Пуно сфумата и затамњене атмосфере, музикално „дисаних“ сола, контролисаних гибања и добро одмерених тонских односа, и изнад свега, природност у логичном музичком току, сигурност и полетност, али и искреност предавања изазвали су овације, на жалост, не и препуног аудиторијума.
