како је за самог себе писао, „један од најплоднијих литерарних надничара свог времена“ и аутор преко сто књига, отворио готово све теме којима су жанровски писци, све до данас, заокупљени (од путовања кроз време, инвазије ванземаљаца или инсеката, космичких катастрофа, пута на друге планете са егзотичним устројствима цивилизација другачијег облика живота и злоупотребе науке до различитих сценарија будућности човечанства). У његовим делима, почев од романа “Времеплов” (1895), тежиште је, за разлику од Жила Верна, не на техницизму, који је основни изговор за причу, већ на последицама (најчешће мрачним) употребе проналазака или „практиковања“ одређених друштвених односа неке будуће заједнице. Велсова антиутопија “Када се спавач пробуди” (1898) претеча је класичних романа “Врли нови свет” Хакслија и Замјатиновог “Ми”. Велсово активно ангажовање на питањима достизања идеала социјалне правде преточено је и у низ утопијских романа: “Модерна утопија” (1905), “Људи попут богова” (1923), “Лик ствари које долазе” (1933) “Храна богова” (1904), која “најављује” и нови сој људи наследника садашњег човека. Велс инсистира на једноставности казивања - понекад и на граници литерарности - заплети умеју да буду наивни али су његове идеје биле, за оно време, фасцинантне. Отуда су његове „псеудонаучне новеле - романсе“, како их је у почетку звао, темељ на коме је издигнуто здање свеукупне научне фантастике.
“Лик ствари које долазе” у много чему је изузетно дело. У уводу, насловљеном као “Књига снова др Равена”, Велс пише да објављује рукопис књиге коју је радио са др Филипом Равеном из Генералног секретаријата Друштва народа. Изненадна Равенова смрт 1930. потакла га је да среди забелешке и штампа их. А то је дело у ствари уџбеник Историје за ђаке (студенте) из године 2106. и обухвата дешавања из периода од 1929. до 2105. године! Наког овако фасцинантног увода следе 622 стране већег књишког формата, подељене у пет целина: “Данашњица и сутрашњица: први зачеци доба обмане” (обухвата период пре, за време и после Првог светског рата до 1933. и застоја у напретку човечанства), “Прексутрашњица: доба обмане” (до 1960. у коме човечанство губи животни елан, а Европа и Америка материјално и духовно пропадају), “Препород света: рођење савремене државе” (о две конференције у Басри, 1965. и 1970, и настанку Савремене светске државе као другачијег устројства света), “Савремена држава у борби” (о напорима да нови поредак опстане) и “Савремена држава влада животом” (о перспективама даљег развоја човечанства).
Велсова визија историје је глобална и свеобухватна - од сукоба који су се, као последица лоших решења у мировним споразумима после Великог рата 1914-1918, распламсали 1940-тих (али се нису изродили у нови светски рат), периода регресије, економске пропасти и потонућа у нови средњи век уз велике епидемије болести, преко повезивања ретких преосталих авио превозника који ће поново спојити свет али и порицати власт дотадашњих држава до стварања свеопште Савремене светске државе засноване на науци, образовању и праведности која ће, пошто се избори са отпорима старих снага, почети да гради другачији свет уз потпуно култивисање Природе, развој свих наука (све до пута у свемир), уметности и филозофије, и тако ствара новог човека који ће моћи да искаже све своје потенцијале. Ширина захвата у “историји будућности” поткрепљена је темељном аргументацијом, оригиналним идејама и убедљивим приказом њиховог остваривања кроз друштвене процесе. “Лик” је специфичан и по начину на који је писан – није, наиме, реч о класичном роману већ о књизи коју чине историјско-социолошки есеји са припадајућим дискурсом и адекватним инструментаријум са позивањем на дела претходника (стварних и измишљених), цитатима и фуснотама. Ипак, “Лик” има и одлике романа, од дочаравања атмосфере одређеног времена и појединих места до развоја животних прича ликова. Овакав поступак неспорно је искушавање саме форме романа па се може сматрати и претечом постмодернистичких идеја које ће се појавити коју деценију касније. Нараво, есејистичка форма тражи појачану читалачку пажњу и стрпљење обзиром да Велс повремено очито није одолео искушењу да нашироко излаже своје филозофске ставове; но такви преобимни узлети не могу да умање ваљаност овог у много чему импозантног дела.
Време и буквално читање показали су се као највећи непријатељи “Лика ствари које долазе” па је Велс, након почетног интереса за дело цењеног аутора (уз задршку због његових социјалистичких идеја), од 1936. оштро критикован јер није предвидео развој догађаја у Немачкој. У “Лику” се, истина, помиње Хитлер али његова улога у Велсовој будућој историји није онаква какву је Фирер себи приграбио у стварности.
Како су године одмицале и номинално демантовале “Лик” тако је књига падала у заборав. Очигледно су читаоци и критичари превидели да пред собом немају књигу-гатару која прориче будућност већ уметничко дело које указује на могуће правце развоја историје; оваква “замена теза” није ретка у научној фантастици - сетимо се текстова који омаловажавају Орвелову “1984” или Кларкову “2001: одисеју у свемиру” јер се нису оствариле у реалности. Седам деценија после првог објављивања “Лик ствари које долазе” открива се као изванредна уметничка замисао/визија што је чини важним сегментом/темељем научне фантастике и као узбудљиви литерарни експеримент каквом нема парњака. Године 1936. режисер Вилијем Мензис је снимио успелу слободну филмску адаптацију ове књиге.
Илија Бакић
