Темељи њихове сарадње ударени су још тамо средином деведесетих прошлог века, када су припремали први заједнички албум „Крушево”, а у блиставој међуигри двојице виртуоза публика у Новом Саду имала је прилику да ужива и пре две године...
– На сву срећу, наша сарадња, ето, још увек траје са истим ентузијазмом – открива Стефановски у разговору за „Дневник”. – Мирослав и ја смо доста тога прошли у међувремену. Верујем да смо мало сазрели и као музичари и као људи. Управо ових дана размишљамо и о материјалу за наш нови албум. Јер, више није питање шта одсвирати, већ шта не одсвирати или ескивирати. Барем ја постајем веома пробирљив што се мог музичког језика и израза тиче. Али, иначе, технологија нашег дуа се није много променила: два човека и две гитаре…
За многе је зачудно што је тако врстан дуо изникао из потпуно различитих гитаристичких бекграунда: Тадић је класичар, док сте Ви од почетка каријере и премијерног концерта групе „Леб и сол” у Новом Саду априла 1977. посвећени џез-року?
– Ми смо сличног сензибилитета и укуса, а наши развојни путеви пре нашег сусрета су мање важни. Ипак, претпостављам да смо сличне плоче слушали и о сличним стварима маштали као тинејџери и млади гитаристи. Верујем да је ту кључ те наше сарадње. Тај наш тихи и скромни пројект је доживео невероватан раст и успон. Од нашег првог сусрета у хотелској соби у Београду, до наступа са Лондонским симфонијским оркестром. То нисам ни сањао…. Али такве ствари ни не можете испланирати, већ са мало среће и упорности постанете део неког већег плана…
Коришћење фолклорних мотива у почетку ваших каријера било је доста огољено. Сада су, међутим, те теме тек подтекст једног музички неупоредиво озбиљнијег и захтевнијег материјала?
– Свако користи ресурсе онако како зна и уме. Балкан је већ добро познат у свету као музика и култура. Не можемо се више сакривати и глумити херметизам и несхваћеност. Интернет и Јутјуб су урадили своје -вредне музичаре су оставили без прихода од плоча и ЦД-ова, а таленте, полуаматере и ентузијасте избацили у први план.
Џез? Етно? Етно-џез? Класика? Класик-етно? World music?... Имају ли данас у музици жанровске границе икаковог смисла?
– Мислим да немају, јер су се ствари доста помешале. Више није важан правац, јер не постоје штандови са плочама, ЦД-овима и касетама… Нема ко ни да слаже производе по продавницама. Ако вам је оригинал скуп, купите реплику, ако вам је реплика скупа, скините је са нета за џабе… Између осталог, класичари сада користе поп-рок методе и маркетинг, а рокери воле да се уозбиље и користе симфонијске оркестре. Све је помало окренуто на главу…
Ваш емотивни код је изузетно снажан и видљив. Како га контролишете и каналишете и колико је он битан за музичара?
– Трудим се да моја музика има емоције које некоме нешто значе. Музика без емоција је галама. На жалост, сведоци смо великог звучног загађења. Сваки кафић има свог ди-џеја, сваки звучник друга песма. Мајко мила…тешко је и прошетати корзом ових дана.
У којој мери је за уметника – у Вашем случају и извођача и композитора – важна улога и немузичких утицаја?
– Добро је прочитати неку фину књигу, или погледати добар филм, или чак прошетати шумом, или гледати на мору у линију хоризонта. Кад се музика одвоји од природе, она губи свој смисао…
Да ли назирете крај замишљеног процеса учења или се музика и о музици, како то каже Марк Нофлер, учи до краја живота?
– Ма ја сам вам на почетку. Оно што знам је мрвица у односу на оно што не знам. Музика је бескрајна као и наш универзум. Кад год помислите да сте је ставили под прст, она вам негде побегне…
Мирослав Стајић
