Задужбине „Петар Кочић” Бањалука - Београд. То је најновије у низу признања која су добиле Павковићеве књиге:а написао је осам песничких, седам приповедачких, три романа, седам у којима су књижевне критике. Наслове које је приредио код различитих издавача-тешко је побројати. Био је дугогодишњи члан и председник НИН-овог жирија.
Васа Павковић (1953) један је од најугледнијих наших писаца и књижевних критичара; са деветорицом колега основао је Српско књижевно друштво. Живи у Београду.
лКако би сте представили вашу најновију, управо награђену књигу прича “Океан Дунав”?
- Од појаве књиге “Црнац у белој кошуљи” прошло је осам година, каже наш саговорник. -У међувремену сам написао доста прича и многе су се појавиле по периодици. Део њих је у књизи која се зове “Океан Дунав”. Тих десетак прича прате мој живот од детињства до данас, од одласка с оцем у риболов на Дунав и Тамиш до напуштања риболова, али не и природе. Уместо на реку, сад одлазим у Делиблатску пешчару, с фотоапаратом и фотографишем дневне лептире и остали живи савет. Дакле, од детиње фасцинације реком, водом дошао сам до старости и одласка у пешчару, у мртви и живи песак.
Читава моја биографија приказана је кроз неколико страсти и десетак драматичних прича о сировом искуству.
А у претходној вашој књизи - зашто сте изабрали баш четири песника?
- Књига “Неочекивани песници” посвећена је пријатељима, великим војвођанским и српским песницима – Јудити Шалго, Воји Деспотову, Вујици Решину Туцићу и Петру Крдуу. Познавао сам их и на различите начине сарађивао са њима. Данас око нас, на сцени, има мало људи који би могли да се мере са њима. И моја књига је пријатељско враћање нарочитог интимног дуга – у критичким, есејистичким али и песничким и приповедним обрасцима. Неки од мојих текстова су анализе дела ово четворо песника, а неки извештаји о пријатељству и дружењу, о сарадњи и неспоразумима. Нажалост, нико од њих више није жив. Волео бих да моја књига подстакне младе писце да потраже њихове књиге и завире у “завештано благо” наше недавне књижевности и живота.
Шта нам обиље нових наслова у свим жанровима на домаћој издавачкој сцени говори на први поглед, а шта на други?
- Обиље нових књига је варљиво, доминирају комерцијални наслови у излозима комерцијалних издавача. Мало ту има праве књижевности – поезија и есејистика скоро сасвим одсуствују, приче, такође. Романи и “романи” доминирају. Најчешће безвредни, за једнократну употребу. Некомерцијални издавачи се боре, објављују добре наслове, али гро публике је заведен шљаштећим корицама, сензационалним насловима, агресивном рекламом. Обавештенији читаоци с напором допиру до књига које вреде, било у књижарама било у библиотекама. Ипак, још увек има и добрих домаћих књига и добрих превода.
Зашто код нас замире књижевна критика?
- Књижевна критика се повлачи код нас и у свету. Критичари имају све мање простора, а и преостали простори су екслузивни, скривени од шире публике, па губи смисао критичарски ангажман. Део млађе, слободније критике је затрован идеологијом, па ни он не доприноси природнијем и племенитијем односу између писаца, књига, читалаца, медија…
Такозвана универзитетска критика се “специјализовала” и одвојила не само од публике и писаца него и од књижевности, посвећујући се најчешће супспецијализацијама. Трка за болоњским бодовима је великој већини младих истраживача књижевности важнија од књижевног дела, од стила, од смисла. Све ближи је дан кад ћемо се пробудити у свету у којем ће бити књижевности, али неће бити праве књижевне критике, активне, модерне.
Има ли у Србији превише књижевних награда, како неки тврде (преко 400)?
- То је лажна дилема. Награда има, можда и превише, али врло мало оних које вреде. И то је на књижевној сцени јасно и недвосмислено. За прозу, у Србији, нема ни пет релевантних награда. Нешто је бољи случај с поезијом. Сем НИН-ове награде ниједна друга, чак ни Андрићева и награда Црњанског не доприноси бољој продаји књиге или пак бољем положају писца. Дакле, млад писац који чита сензационалистичке приче о 400 награда, мора да зна да је реч о опсенама. Награда које вреде има недовољно, а што је најгоре , неке које су чувале реноме, последњих година су погрешним и сумњивим одлукама жирија доведене под знак питања.
Будућност књиге у (пост) информатичком добу?
Ми о будућности знамо мало или скоро ништа. Ако књигу тада ико буде чувао, чуваће је пре свега њена прошлост и историја, као и узак круг појединаца који ће и даље волети да у рукама држе тај релативно мали а потенцијално паметан и занимљив предмет који су волели њихови далеки преци. Ако буде музеја, неко ће макар у музеју да листа књигу, као експонат једног далеког, сасвим неразумљивог времена.
Радмила Лотина
Гадим се злоупотребе поезије
У књизи есеја „Пустоловине с поезијом” понудули сте слику онога што је за пола века обележило модерну српску лирику, од Попе и Раичковића до најмлађих аутора?
- Као пре 35 година и данас заговарам индивидуализам, фантазију, слободу, песнички хумор, интелектуални ангажман, а гадим се прагматичке употребе поезије у црквене, псеудонационалне и ине непесничке сврхе. Просто је невероватно какве се све песничке књиге данас штампају и овенчавају разноразним лентама, венцима, извиискрама… Неће много проћи а наши унуци ће се, верујем, грохотом смејати кад буду читали ту “домољубију”.
