стигло је наизглед ниоткуда и као помало унапред отписано, тихо је и представљено. Тако се кроз оне мање сале и ушуњало на домаћи биоскопски репертоар. По ономе вредном што нуди, могло би доспети и у главе и душе, због сваковрсне стварносне беде, буке сумњивог спектакла, спина и беса, дакле, до, ваљда свега већ ситог, потенцијално широког гледалишта. Филм „Добрица”, није било тешко погодити, нуди дакле својеврсни, са задршком, бег од стварности, али на окрепљујући, освежавајући, па и неочекивано шармантан и смислен начин. Истовремено са доста успеха и нешто другачије од овде уобичајеног поимања биоскопског/репертоарског филма.
“Добрица” јесте бајка за одрасле, баш колико и комедија и друштвена сатира која активира мождане вијуге и провоцира поприлично нам закржљале и пријемнике и одашиљаче доброте. Њен јунак, по кретању линијом од немилог до (не)драгог, од напуштене бебе, преко сиротиша и затвора па до још низа пословних и интимних догодовштина, донекле је налик на Волтеровог Кандида, с том разликом што је наш Добрица, унапред - и безусловно, упркос свему - прихватио оптимистички поглад на људе и свет Кандидовог, сетимо се, несретног учитеља.
Укратко, сиже би се могао препричати уз помоћ оних у филму више пута изречених “вечитих” мудрости: “да је човек човеку вук”, а “добар је будали брат”, док на другом тасу ваге стоји, да “иако је све лоше, све се може и поправити” ,те још, “да се добро добрим враћа”. У сваком случају, “Добрица” није пука збирка “отрцаних” придика, баш као што није ни урнебесна комедија, а ни мелодрама тешког калибра, мада садржи од свег тога бар по мало. Исто тако, Добрица није ни Форест Гамп, а како сам каже, ни религиозни фанатик. Додајмо, његова судбина, мада и преко ивице могућег, није ни толико чудесна као она Амели Пулен. Међутим, он сасвим заслужено припада њиховом друштву.
Уз солидно, покривене/прикривене скромне продукционе услове, ауторски и реализаторски тим, врло добро, за своју, само наизглед наивну филмску причу с тезом, проналази праву меру стилизације која није обавезивала на некакву дубоку карактеризацију ликова. Изглада баш зато “Добрица” обилује упечатљивим и за многе нам познате глумце нетипичним епизодама, које дају битну подршку главним, готово као у стрипу постављеним ликовима. Славко Штимац у улози Добрице, као једна од икона југословенског филма, који је као глумац буквално у њему и одрастао (сведоче о томе овде и кадрови позајмљени из његових дечачких глумачких остварења), имао је најтежи задатак - током целог филма сачувати отелотворену доброту, док су му сјајне, у разноврсности и трансформацијама, партнерке биле Хана Селимовић и Мирјана Јоковић, и са свеосвајајућом природношћу, девојчица Хелена Јаковљевић.
До потпуног тријумфа и још делотворнијег утиска који би оставио на гледаоце, овај искрен филм заразног ентузијазма дели, чини се, недовољна у детаљима разиграност приче, недостатак нешто енергичнијег ритма и динамичнијег смењивања бројних дешавања.
Владимир Црњански
