Ово је драма на коју су њени јунаци чекали деценијама. Драма повратка, сусрета, проговарања, кривице, превазилажења, расплета и на крају помирења. Помирење постаје претња јер захтева суочење, прихватање и отварање нове и непознате странице.
Помирење се показује као дуготрајан процес за који је потребно време, зрелост и храброст – каже редитељ Борис Лијешевић, чију је представу “Брашно у венама” по драми Игора Штикса Сарајевски ратни театар САРТР извео синоћ у Међународном програму “Кругови” на 61. Стеријином позорју. Публика овог фестивала 31. маја биће у прилици да види још једну Лијешевићеву представу “Пијани” насталу по новој драми Ивана Вирпајева у извођењу Атељеа 212.
Каријеру је почео као асистент режије на представа најпознатијих српских редитеља, а десетогодишњи самостални редитељски рад обележило је низ остварења не само у Србији него и у целом региону које су му донеле престижне награде Стеријину, “Љубомир Муци Драшкић”, гран при “Мира Траиловић” на Битефу, “Бојан Ступица” и признања на бројним фестивалима. Значајан део његовог опуса чини и рад у документарном позоришту.
На програму Стеријиног позорја ове године су две ваше представе по делима аутора ваше генерације које провокативно преиспитују свет у коме живимо. У драми Игора Штикса "Брашно у венама", која је готово наставак његовог романа "Елијахова столица", по коме је настала ваша запажена и награђивана представа у ЈДП, кроз интимну, породичну причу проговара се о трагедији која није више појединачна трауматична судбина, а Сарајево поново постаје метафора општег страдања. Шта је вас као редитеља привукло Штиксовом делу?
- То је прича о раскорењивању. О генерацијама у једној породици које не проналазе своје место. То је делом и Штиксова биографска прича. Породица кроз коју пролазе ратови и расељавају их. И нико не зна где су корени. Тек што породица негде пусти корење, задува неки ратни ветар и ишчупа их и премести. Не догађа се да Отац и син буду рођени у истом граду. Штикс то примећује у својој породици и преноси у драму. Пре почетка рада смо недељама Игор и ја разговарали о његовој драми и размењивали идеје. Чак сам и снимао и прекуцавао те разговоре и размишљао да направим документарно - играну представу у којој би писац говорио о себи и животу своје породице и својих предака, а онда то комбиновао са сценама из драме које су настале као последица тих искустава. Хтео сам да покажем како се живот претаче у драмско. Ипак смо на крају одлучили да останемо у оквирима драме.
Поводом друге представе, драме Ивана Вирипајева "Пијани", селекторка Позорја Марина Миливојевић Мађарев указује да сте у својим лабораторијским истраживањима глумачке игре подстакли глумце да изађу из устаљених токова и превазиђу сопствене границе. Шта је за вас пресудно у том посвећеном раду са глумцима што је обележје и ваших других представа?
-“Пијани” су једно велико искуство за мене. Које још увек није завршено, похрањено. Дуго сам имао осећај да не могу да проникнем у материјал. Да пронађем себе у њему. Још увек гледам ту представу и стално разговарам са глумцима и покушавамо да је разумемо и довршимо. Јер је материјал неухватљив. Говори о томе да овај свет и овај живот није крај. Да постоји нешто што је јаче и од смртне болести и од прељубе и од страсти... Да постоји и неки други, лепши живот који нам је на дохват руке, а не видимо га. Не препознајемо бисере који нам се нуде из дана у дан. Са тако неухватљивом и недоказивом поентом је веома тешко радити. Захтева посвећеност и искреност. Да се сви отворимо једни пред другима.
У разговорима о позоришту често сте наглашавали да сте следбеник театра који ангажује гледаочеву имагинацију. Када сте сигурни да сте на правом путу и на који начин до вас стиже та повратна информација и потврда емотивног учешћа публике као саучесника представе?
-Када гледаоци прате са интересовањем, то се снажно осећа. То је снажна веза између глумца и гледаоца. Најбоље се осећам када радим тако да представа гађа гледаочеву имагинацију. То значи да на сцени нема много елемената, да ликови нису јарким бојама грађени. Да је у првом плану прича. У том стилу сам се први пут пронашао и изразио. Али некада се и од тога заморим и желим да пробам нешто друго. „Пијани“ су неки сасвим други покушај.
Уз ваш став да неисцрпни извор позоришног материјала нуди управо сопствени живот и окружење у коме сте, остварили сте низ оригиналних и занимљивих представа. Настављате ли ту линију документаристичког театра?
- Последњу документарну представу радио сам прошле године у Битеф театру „Пети парк“. Пре неки дан је гостовала на камерној сцени СНП- а. Пред веома мало гледалаца. Жао ми је било јер је то тема која снажно погађа Нови Сад. Инвазија бетонских стамбених зграда и окупација зелених површина. Мислио сам да ће представа снажно ођекнути у Новом Саду, међутим испало је да нико није знао за њу. Рад на документарном материјалу је тежак. На почетку нема ничега осим идеје и празног папира. Није то као кад почињете рад на неком већ написаном комаду. Треба све створити изнова. Из идеје. Извући из стварности. Занимљиво је пратити те представе које временом постају све актуелније.
Како се по вама позориште данас сналази, када су нам економски параметри готово кључни и како видите нашу позоришну стварност?
- Ако читамо Симовићево „Путујуће позориште Шопаловић“ где Василије Шопаловић каже да се позориште може направити на једној хоклици или сведочанства предратних путујућих глумаца, о чему нарочито пише у Новом Саду познати Душан Животић у својој књизи „Моје позориште“, уверићемо се да за позориште нису кључни економски параметри него СТРАСТ. Они су имали страст према позоришту. И на тој страсти су живели и подносили недаће. Али су играли. Путовали и играли. И знали да је то важније за њих него за људе који их гледају. Нису се заносили идејама просвећивања народа. Идеја је била само да преживе, а да не престану да играју. Страдали су, потуцали се, били исмејавани, терани, хваљени... али су преводили, пробали, играли... Ми можемо да се стидимо пред њима. Њима дугујемо много. На њиховим леђима ми стојимо.
Која су то дела или теме које тренутно заокупљају вашу пажњу као редитеља?
- Тренутно ме занима жанр којим се никада нисам бавио. Водвиљ. Рад на комаду Јасмине Резе у ХНК у Загребу ми је отворио пут ка француској комедиографској традицији и комадима који немају за циљ да гледаоца доведу до великих и значајних истина и открића о човеку и свету око нас. Комади који откривају данас већ заборављена својства позоришних дасака. Једнак естетски ужитак пружа ситуација кад гледамо јунака који упада у низ комичних неспоразума а који, при томе нису толико опасни да могу довести до катастрофе. Позорница има нека друга својства и неке друге законитости и потребе него што има лист хартије. Кловна не долазимо да гледамо због идеја које ћемо чути од њега. Да нам тумачи стварност и да нас грди и критикује зато што смо овакви или онакви. Већ због духовитих ситуација у које упада. А кловн је много старији од нас. И наџивеће нас.
Нина Попов
Позориште је као и менталитет
Често режирате у градовима некадашње Југославије, какво је позориште на које наилазите на тој вашој уметничкој турнеји?
- - Јако различито. Позориште је као и менталитет – резултат историје и географије. Тако је свуда различито. Какви су људи такво је позориште. Негде је веселије, негде тврђе, негде је мисаоније и мекше, негде модерније. Негде је пак површно и просто.
