као и општа читалачка и критичка рецепција. То је, у најкраћем, резиме књижевних разговора који су се пре две вечери водили у Матици српској, поводом стогодишњице његовог рођења. Ћопић је објавио близу стотину књига у свим жанровима прозе, поезије и драме, у милионским тиражима; само библиографија његових радова има преко хиљаду и триста наслова.
Читаоци и данас воле ведре и хумористичке поруке које шаље његова књижевност, а присутан је и у науци о књижевности (бројни докторати и ауторске књиге, стотине критичких радова, више научних зборника). Марко Недић је подсетио да Бранка Ћопића његове књиге представљају као писца који је успостављао брзу комуникацију са читаоцима, посебно када је наглашавао животну ведрину и једноставност израза прожетог хумором и лирским доживљајем детињства.
Светозар Кољевић бавио се антрополошким ођецима раног Ћопићевог приповедања, кроз збирку прича “Под Грмечом” (1938): “Његово дело и ођеци тог дела утемељени су у антрополошким ођецима елементарних људских обележја, великих подухвата, ситних и крупних лоповлука, емотивне глади и сновиђења, склоности бескрајној оданости колико и изневеравању свега и свачега”. Сумор својих “цртица” Ћопић растерује хумористичким призвуцима, он, кроз локална збивања и језик, понире у парадоксе општих људских склоности, дозива се с крајњим мукама опстанка, закључио је Кољевић.
Морфолошким карактеристикама Ћопићеве “Баште сљезове боје” бавио се Радивоје Микић. Он је скренуо пажњу на необичан пролог ове књиге, у виду писма које је упућено мртвом пријатељу из младости, приповедачу Зији Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу 1942. године. Писац наводи “тамне ноћне слутње”, спаја једну књижевну судбину са другом, од Зије Диздаревића до Ивана Горана Ковачића, Хасана Кикића па све до Лорке. Та дуга сенка која пада дуж једне дуге временске деонице, на крају треба да захвати и судбину самог Бранка Ћопића, запазио је Микић.
Александар Јовановић је представио Бранка Ћопића као школског писца немерљивог значаја који све време прича своју “занесену причу о људима”.
Р. Лотина
Сироче проницљивог погледа
У надахнутој беседи Јован Делић се бавио Ћопићевим дијалозима са мртвима, којих је било много у његовој литератури. Према Делићу, најбоље од свега што је Ћопић написао у прози, јесу његове предратне приче, приповедачка збирка “Башта сљезове боје”, као и “Доживљаји Николетине Бурсаћа”. У поезији, “Јежева кућица” и “Сеоско гробље”. А од партизанске лирике, незаборавни су “Гроб у житу”, “Херојева мајка”, “На Петровачкој цести” и “Песма мртвих пролетара”.
Ћопићево лирско приповедање пуно је дубоке туге, нагласио је Делић. Често је описивао осећање пусте самоће, где једино људска реч нуди спасење. Ћопић и његови књижевни јунаци често су бивали у позицији Шехерезаде, а то је одбрана од смрти приповедањем. И у стварном животу био је сироче проницљивог погледа иза басамака - то је метафора целокупног његовог приповедачког опуса, закључио је Делић.
