а онда сам о појас припасао кухачу (варјачу) уместо сабље. У то доба, а имао сам највише шест година, још увек нисам навијао за Звезду и „ложио“ сам се на француске филмове у којима се много мачују. И онда сам те вечери постао принц, и то не овај што се предозирао у лифту, нити онај чувени аутомобил, на кога се трудио да личи запорожац (као принцеза и жабац!). Постао сам принц из моје маште – био сам то ја, али неки други ја, али не зато што ми се онај први ја није допадао, већ зато што сам осећао да постоји “простор”, у коме могу бити све што замислим.
И вероватно је почело чак и раније, али те новогоишње ноћи се сећам као првих момената у којима сам корачао са том чудном самоувереношћу да сам способан да замислим шта год пожелим. А “замислити” је, у ствари, “умети дочарати”.Потом се сећам једног кишног пролећног послеподнева, када сам се враћао са часа клавира из Музичке школе. Била је то шетња кроз центар града, поред излога продавница играчака и биоскопа у којима су се давали карате филмови.
У торби сам носио ноте досадних етида неког Руса, Бахових компликованих комада и соната Јеле Кршић. Али, падала је киша, у локвама на тротоару горели су неони великог града, а ја нисам дизао поглед са мојих ципела, које су наједном припадале сасвим другом човеку, веома озбиљном, са женом, двоје деце, човеку у црно-белом (дакле човека који није „у боји“, а не неком божемесачувај, који, фуј, навија за Партизан), човеку који је усред замршене истраге.
Све је то било пре него што сам изударао прве редове на портабл писаћој машини марке олимпија, коју сам од родитеља добио за десети рођендан.
Дакле, не зато што сам “морао”, већ зато што сам “пожелео”.И жеља ми се остварила. Јер, ево, пишем “зашто пишем”?
И пишем сада на рачунару, у ворду. Без претходних бележака, записа, сем кад се „копа“ по грађи у некој библиотеци. А, заправо, нон-стоп, и док спавам, идем по провијант, док гледам како Атлетико туче Бајерн, док гледам Скорцезеов „Винил“. Као драгстор у Нушићевој. Не бих волео да сазнам да постоји дугме којим се издаје команда „престани да пишеш“. Најтачније – живот писца је реченица. Не постоји друга „мера“. И добро и зло морају се изразити. Имају облик. Лепоту. Као да вешаш своје текстове на конопац између две зграде (зграде у којој станује Добро и зграде из које не избива Зло) над уском улицом којом повремено прошета лепота.
Никада нисам размишљао коме пишем, јер сам знао, откако сам преко рамена пребацио онај столњак и заденуо варјачу – за моју жену.
Јелену не морам да дочаравам, али сваким писањем желим да је очарам. Зато ће и ово писање - одговарање прво видети њене очи.
Приредио: Ђ. П.
