Глума је за сва времена

Та чињеница не може да засени њено место у антологији српског и југословенског филма, а ретке су хероине које су као она успеле да измаме сузе, као и осмехе иза којих се ређају наслови дуге траке:  „Лаф у срцу“, „Није лако с мушкарцима“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Човек са четири ноге“, „Развод на одређено време“, „Повратак отписаних“... Интервјуе ретко даје, а за наш лист пристала је да исприча шта ради, присетила се дана највеће славе и открила планове везане за позоришни ангажман.

- Настављам да играм моју Мод, односно представу “Харолд и Мод” у Београдском драмском позоришту, заједно са директним партнером, младим Петром Бенчином и другим колегама попут Весне Чипчић, Драгана Петровића, Слободана Ћустића… Публика представу дивно прихвата, карте су увек распродате, сале су пуне где год да гостујемо. Кад нам на билетарници кажу да се уносе резервне столице, јер су карте плануле, и када видимо реакције у гледалишту током представе, то је награда - прича Милена Дравић.

Док сте радили ту улогу, рекли сте да је Мод лековита?

- Тачно, Мод је заиста лековита, просто је делотворан њен поглед на свет. У тој представи је у главној улози заправо љубав, љубав као начин гледања на ствари. Веровали или не, огромна је снага доброте и љубави. То је одлично, јер живимо у времену кад су људи изгубили себе, па чак и појам о суштински битним и лепим стварима какве су нежност, емоције, поверење…

Како Вам се чине млади људи у реалном свету?

- Пуно агресивни и деструктивни, судећи по вестима у медијима. Међутим, ако боље размислите, схватићете да ти млади, а проблематични људи, у суштини нису криви. Расли су како су расли, порасли у свему ономе што је обележило наш живот у последњих двадесетак година. Стасали су у одрасле људе без љубави. Стиче се утисак да се осећају добро само када испољавају ту огромну агресију јер иначе је не би толико испољавали.

Каква је заправо Мод?

- Мод зрачи топлином, ведрином, мудрошћу која не оптерећује, већ плени, нежношћу, иако је у током животног искуства прошла кроз пакао. У јунаку Харолду, који је заправо заљубљен у њен однос према свету, препознајемо младог човека који живи у грчу, без праве комуникације и емоција, младо биће чији је живот обележен хипокризијом.

Спремате ли још неку представу?

-Да, обновила сам моју монодраму “Био једном један Душко Радовић”, по текстовима тог великог писца. Надам се да ћу пред крај фебруара поново почети да је играм. Жао ми је што ништа не снимам, пара нигде нема, сви причају како је све страшно...

Зашто Вас нема на филму?

 -Одличне ствари последњи пут сам радила са једним од најталентованијих младих редитеља - Стефаном Арсенијевићем. Био је то, између осталог, и филм “Љубав и други злочин”. После тога ништа нисам снимала, скоро пуне три године.

Да ли је могуће да за Вас нема места ни у овим силним ТВ серијама које се снимају последњих година?

- Не знам зашто. Филмски редитељи нас глумце једноставно не прате у позоришту, а мислим да би то било веома значајно, како би нас видели у неким новим трансформацијама, јер сви треба да радимо, и да играмо. Ситуација је тренутно таква, и не немам објашњење, не знам шта да вам кажем, тако је како је.

С којим редитељем бисте волели поново да сарађујете?

-Са Стефаном Арсенијевићем, али и са другим добрим редитељима широм овог нашег бившег простора. Добро је то што су почеле да се раде копродукције. То се морало догодити, то је једини начин да се филмови снимају, да једни друге помогнемо и надам се да ћу се можда наћи у неком пројекту. Знам и да има нека тенденција да, можда, сви који су радили у бившој земљи, нећу да кажем да су непожељни, али... Глупо је тако размишљати, једноставно, ти си човек професије за сва времена, и ако си показао и доказао резултате у том послу, не би требало да буде неке препреке. Радим са младим људима, фантастично, и стварно ми је увек драго када се на послу нађем с њима.

У ком филму сте најлепше изгледали?

- Када кажете жени да је некада „лепо изгледала“, то није пријатно - шалим се, наравно. Знате, искрено да вам кажем, што се тиче филма и телефизије, ту су били мајстори светла, велики сниматељи. То се може видети по филмовима када сам радила, рецимо, са Томиславом Пинтером, Александром Петровићем, чика Миком Поповићем, Пегом Поповићем или Пуришом Ђорђевићем у филму “Јутро”. Било је једно шест, седам генијалних сниматеља. То су просто фотографије као слике највећих уметника. Има где је човек испао такав да побегне од самога себе, да то не гледа. Има пуно људи који не могу да вас виде свакодневно, евентуално на даљину, а можда би сарађивали са вама, онда угледају неку страхоту, па кажу "она није више за то"... Дешавају се и такве ствари, а има и оних који знају за то, па им слика није важна, већ како играш.

У осврту на богату каријеру, шта је то што Вас је обележило?

- Тешко је глумцу да говори о себи и о свом раду, какав си, да ли си уметник , да ли си добар глумац, али оно што могу за себе да кажем јесте да сам, веома рано, већ после другог-трећег филма, схватила важност и снагу посвећености и настојала да будем врхунски професионалац. То је и данас тако.

Који је омиљени кутак Милене Дравић?

- Сви углавном имају неку омиљену кафану, кафић, а ја сам врло скоро пронашла једно лепо место на Врачару. Налази се у близини храма Светог Саве, у једној старој и дивној улици – Мутаповој. У питању је један диван кафић који се зове “Прича”. Ту често свраћам, јер живим близу, и то је место где могу сама да седим, да читам новине, пијем кафу или чај. Ту се заиста психички лепо одморим, и онда кренем у сва ова разна културна дешавања.

С ким највише волите да разговарате и у каквим причама уживате?

- Највише волим да причам са колегама, о свему и свачему. То су ми баш драги тренуци после представа, када се опуштамо. Тада нико не може одмах да иде кући да спава, јер нас представе добро раздрмају, па легања нема пре два или три сата. Волим да водим духовите приче са колегама као што Бора Тодоровић, Мира Бањац, Бранка Петрић, Ружица Сокић, Сека Саблић... Много је глумаца са којима волим да се дружим. И тако, уз кафици и чај, увек има нека прича која тече.

Познато је да волите да читате. Постоји ли књига која Вас је одушевила у последње време?

- Наравно, многе књиге су ми занимљиве. Скоро сам се дружила са штивом професора Петра Бокуна, “Фројд у Котору”. Заиста, јако занимљива књига. Одушевила ме је и “Година прође, дан никад” колеге Жарка Лаушевића. Његова прича је веома потресна. Сваком бих препоручила те две књиге.

Током лета доста времена проводите у Црној Гори где имате кућу. Одлазите ли тамо и зими?

- Нисам скоро, осим у једном кратком термину. Сачекаћу лепше време, кад почну Дани мимоза у Херцег Новом.

Владимир Ђуричић

(Д Магазин)

Неке улоге сам "прегорела"

Постоји ли улога коју сте прижељкивали, а нисте је добили?

- Жеља коју сам имала за неким улогама одавно је „прегорела”. Играла сам много тога у животу и данас имам доста посла, тако да не размишљам о томе. Понекад ми је жао што на телевизији нисам играла улоге које сам у последњих петнаестак година имала у позоришту.