ОКСАНА СТОРОЖУК: Упорност се учи

Ипак, у ишчекивању првог правог снега, који нам је покварио планове да наш разговор обавимо у једном од њених омиљених кутака Новог Сада, у Дунавском парку, причу о игри Оксане Сторожук слушамо у приатном амбијету њене гардеробе. Током фебруара њену игру можете видети у балету „Грк Зорба“ а нарпертоару СНП-а је и у „Дами с камелијама“, балету који је писан за њу.

Сами сте са шест година отишли да се упишете у балетску школу. Како се то десило, да ли је то била тако велика жеља за балетом?

- Не бих рекла да је то била нека велика жеља за балетом, него сам имала среће да је преко пута моје зграде саграђена балетска школа. Ми, деца из дворишта, играли смо се на тој грађевини. При завршетку дошла је комисија да прими зграду све са директорком балетске школе Наталијом Аржевском, која нас је питала шта радимо ту? Када сам јој одговорила да се само играмо, рекла ми је: „Немој само да се играш, већ дођи да се упишеш у балетску школу. За десет дана имамо пријемни“. И ето, тако је све почела управо игром. И наставило се игром.

 Шта су вам родитељи рекли?

- Родитељи су ми поставили услов: морала сам да будем одличан ђак у основној школи како бих могла да идем на балет. Пошто сам заволела балет, трудила сам се да будем добар ђак. Када сам имала 11 година, кореографкиња Балетске академије из Кијева саветовала ме је да дођем на пријемни на Академију и тамо наставим своје школовање. Та академија била је једина таква у Украјини и тада су се моји родитељи запитали како ће све то изгледати ако будем тако млада отишла од њих.

Живот у интернату је специфичан. Каква су вам сећања на тај период живота? Да ли вам је то тешко пало?

- Било ми је јако тешко на почетку јер је Харков од Кијева удаљен 480 километара. На пријемни на Академију сам отишла са још двоје својих колега и са наставницом, без родитеља и тада ми је све то било врло интересатно и ново. Интернат је био државни, тако да је већи део плаћала држава, а део родитељи. Али, ипак је требало финасирати та путовања како бисмо се видели. Тата се шалио, говорећи да је од новца за моје школовање могао да купи три „волге“. Било је тешко, поготово та прва година када из своје собе одеш у спаваоницу у којој спаваш са 12 девојака, устајеш по звону, једеш по звону..као војска која траје 8 година. Први месец сам мами писала писма како ћу пешке доћи кући и како ми је тешко, али је мама била дипломата па се изговарала да сад нема новца, па да је не пуштају са посла и тако прва три месеца док ме криза није прошла. На тај начин ми је дала времена да се навикнем и да се смирим. 

Да ли је било момената да сте можда хтели да одустанете?

- Када балетски педагози виде да је неко дете способно и талентовано, не дају вам времена да размишљате о одустајању. Увек нађу начина да те заинтересују за нешто. Уче те да будеш упоран и да не одустајеш лако. И пуно зависи од самог педагога јер су ти први балетски кораци помало досадни и веома болни, а поред свега сте и одвојени од родитеља. Све мораш сам да преживиш. али та радна атмосфера али и кућна, пријатна атмосфера коју су нам створили на Акадамији, некако нас је одржала.

Да ли сте имали план да одете из Украјине и као се догодило да од целог света одаберете баш Нови Сад?

- Док сам била у Кијеву, у позоришту је кореограф и директор балета у СНП Ико Отрин, који на жалост виеш није са нама, постављао два балета „Пипи Дугу Чарапу“ и „Црвнкапу“. Видео ме је како играм и понудио ми је уговор да играм у СНП. Врло брзо сам стигла у Нови Сад и заиграла у балету „Враголанка“. У међувремену, на место директора балета дошао је Растислав Варага, мој дугогодишпњи партнер. Он ми је предложио да од септембра играм у „Крцко Орашчићу“ и „Лабудовом језеру“. То је сан сваке балерине и такви позиви се не одбијају. Пристала сам и дошла у Нови Сад, иако сам у међуверемену играла у Мађарској, у Печују у „Ромеу и Јулији“, баш у врезији у којој смо је после играли и овде. Какав невероватан склоп судбине. Али било ми је тешко да научим мађарски јер сам српски већ помало и савладала и био ми је лакше да га учим од мађарског.

Како су  вам тада изгледали Нови Сад и Новосађани?

- Први утисак ми је био одушевљење колико смо заправо слични. Баш као и у Украјини. Када сам дошла, сви су се нудили да помогну, чак и непознати људи. Свидело ми се што су нам језици слични и брзо сам научила срспки. Све сам разумела, само ми је требало мало више времена да и проговорим.

Дошли сте почетком деведесетих, једног врло тешког и мрачног перидоа. Како су вам оне протекле? Да ли сте тада размишљали да одете?

- Размишљала сма тих година о својој каријери. Овде сам остала сама. Нисам имала алтернативу. На себи сам носила цео балетски реперотара и то неко лоше време је заправо прошло у стварању и раду.

Да ли сте током више од две деценије боравка у Новом Саду нашли неки кутак, неко место где се пријатно осећате или за које сте посебно везани?

- Веома волим Дунавски парк. Има једна топола и клупица где обожавам да седнем и да проведем тренутке у размишљању, одмарању, уживању у природи. Ту сам долазила када сам спремала неке улоге, понекад разговарала са својим професором, господином Клајном који, на жалост, такође више није међу нама. Од њега сам добила пуно знања и неке енергије... Кад осетим потиштеност, одем у Дунавски парк.

Играли сте у много балетских представа, у „Лабудовом језеру“ још на почетку каријере, а поводом 20-огодишњице вашег рада посебно је за вас урађена кореографија за „Даму с камелијама“.

- Свака балерина прижељкује неку улогу током целе своје каријере, а улога Маргатете Готје је била улога коју сам ја прижељкивала. Било је идеја да поставимо „Даму с камелијама“, али тада нисам била спремна на то. Сматрала сам тада да још нисам дорасла тој улози. И када се приближила 20-огодишњица, разговарала сам са Растиславом и оне ме је питао шта бих желела да играм. Рекла сам да знам да хоћу кореографа Крунослава Симића јер добро познаје мој сензибилитет. Крунослав ми је предлагао да поставимо балет „Неки то воле вруће“. То је била одлична идеја, али ја сам желела нешто драмско, нешто дубоко...

„Дама с камелијама“ за мене и данас траје. То је веома тешка улога и сваки пут кад излазим на сцену, мењам и поправљам понешто. Стално је изнова стварам. Те вечери после представе, после аплауза и конфета, чим сам ушла у градеробу, почела сам да размишљам шта сам и како сам урадила. За мене премијера није била крај, већ почетак рада на тој улози.

Како се припремате за излазак пред сцену?

- Доста сам захтевна када имам премијеру. Од породице тражим размевање у смислу да не буду ту тог дана и да тај дан проведем смирена и сама. Морам да нађем себе. Немам баш праву трему пре бих рекла да је то нека врста узбуђења. На дан премијере дођем пар сати раније. У гадрероби се полако смирујем док траје шминкање, фирзирање и пола сата пре почетка, када треба да обучем костим, већ сам мирна. Никад не волим да пробам непосредно пре почетка представе. И после премијере гаредоба ми је место где се опет опуштам и разговарам са партнером о престави ...

Поред балета и ваше породице, како проводите време?

- Јако волим да читам. Имала сам паузу у читању док је моја кћерка била мала. Читам све и нађем увек времена. Често се шале са мном у библиотеци да ће морати да ми дају значку колико читам.

Бавите се и педагошким радом. Чему учите младе балерине?

- Радим већ седам година као педагог корепетитор и, хвала Богу, играм још увек. Волим педагошки рад и мислим да имам довољно искуства и знања, као и да имам шта да им понудим. Они уче од мене, али и ја од њих, можда још и више него они од мене. Срби су веома талентована нација за балет и, када видите младе играче који се јако труде, онда рад са њима представља велику срећу.

Весна Вукојев

(Д Магазин)

Балет тражи пуно одрицања

Да ли ће и кћерка маминим балетким стопама?

- Она је још мала, али показује интерес. Искрено, не бих волела буде балерина јер је ово јако тежак посао и тражи пуно одрицања. Ја, рецимо, сад покушавам да надокадим читањем оно што сам пропустила. Сад тек схватам колико сам била затворена и настојаћу у годинама које долазе да то надокнадим. Желим да видим свет око себе неким другим очима, а не само из угла балета. Зато бих волела да она ужива. Волела бих да се бави нечим другим, али наравно она ће изабрати и ја ћу је подржати.