До Малог Лошиња дели вас вожња Крком, па трајект Валбинска - Мераг до Цреса, неких 15 минута пловидбе. После једносатне вожње Цресом, долазите до моста у месту Осор који спаја ово острво са суседним Лошињом. Мост је дугачак свега десетак метара и покретни је, тачније ротирајући. Отвара се два пут на дан да би пропустио једрилице и више бродове и чамце, зато пазите да не наиђете баш у то време као што се нама догодило - а то је у девет ујутро и пет поподне.
Други, нешто једноставнији начин је катамараном из Задра или Пуле који плови три пута недељно и стаје у Малом Лошињу. Али овај начин ће вам се тешко поклопити са летовима из Београда за Задар и Пулу који иду исто неколико пута недељно. Постоји и мали аеродром поред Малог Лошиња на који слећу мали авиони са 17 путника - са свега три дестинације - из Загреба, Лугана и Венеције. Када на било који од тих начина коначно стигне у Мали Лошињ и ако се још смести у неком од хотела и вила у ували Чикат, путник заиста има осећај да је стигао у рај.
Туризам у Малом Лошињу има дугу историју. Први гост званично је регистрован 21. јануара 1885. а две године касније отворен је и први хотел на острву - „Виндобона”.
Захваљујући локалном ботаничару и научнику Амброзу Харачићу који је своје налазе о благотворном утицају овдашње климе на болести плућа и алергије презентовао у Бечу, власти Аустроугарске донеле су 1892. одлуку да Мали Лошињ прогласе „ваздушном бањом”. Летњи туризам процветао је 12 година касније када су у ували Чикат почеле да се граде виле и хотели као и 17 километара дуга стаза за пешаке и бициклисте. Данас од увале Чикат све до Велог Лошиња са друге стране острва пешице или бициклом можете да дођете уређеном бетонском стазом која иде тик уз обалу што путницима пружа могућност да се купају где год пожеле. Од хотела „Беллевуе„ у којем смо смештени са леве и десне стране увале Чикат поређане су децентне виле аустроугарске аристократије са почетка 20. века.
Острво је до 1797. био у саставу Млетачке републике да би након њеног пораза од Наполеона и пада последњег дужда - доспело у руке Аустрије. Под Хабзбурзима је до 1918. када га заједно са Истром и околним острвима окупира Краљевина Италија. У састав Југославије и Хрватске долази тек после ослобођења 1945, званично од 1947.
Свој највећи сјај Мали Лошињ доживљава 1868. када у граду ради чак 11 бродоградилишта у којима су грађени чувени лошињски једрењаци а овдашња трговачка флота најјача је на Јадрану, чак испред Венеције, Ријеке и Трста. Проналазак парне машине довео је до стагнације бродоградње а појава пероноспоре, болести винове лозе – проузроковала је додатно расељавање становништва.
Док мој бицикл поскакује на спојевима између бетонских плоча које чине стазу уз море, одлучујем се да продужим у правцу Велог Лошиња, који је данас супротно имену, вишеструко мањи од Малог. Пресецам Мали Лошињ, пењем се на брдашце на којем је црквица Госпе Жалосне и спуштам доле, уз обалу ка Велом Лошињу. После полусатне вожње видео сам купаче који хватају последње зраке сунца, понеку Немицу у која се сунча у топлесу, Италијане који се бучно расправљају са својом децом а нешто касније и место на којем су пролазници, као у неком паганском светилишту, подигли на десетине „торњева” од камења, наслаганих једни на друге. Чудим се како их ниједан локални или придошли пијанац или хулиган до сада није порушио. Можда овде таквих нема?..
Стижем до рта на којем су хотел и ресторан „Пунта” и испред мене пуца поглед на Вели Лошињ - одмах ми је било јасно - један од најлепших малих градова на Медитерану. Велика Црква Св. Антуна опата из 1774. доминира лучицом пуном малих бродица. Све ми јако личи на месташца која чине „Чинкве тере” у Италији.
Спуштам се доле поред ресторана и посластичарница и везујем бицикл испред степеништа што воде ка импозантној цркви која је почетком 19. века била и катедрала.
Велолошињски поморци су генерацијама даровали своју цркву вредним инвентаром. Међу њима се истицао капетан Гашпар Краљета, у своје време познат у Венецији као велики љубитељ уметности и страствени колекционар. Он је жупној цркви између осталог поклонио мермерни олтар св. Ивана са рококо скулптуром Госпе Ружарице, рад Г. Бонаца с краја 17. века, као и посебно вредну слику „Богородице са свецима” Бартоломеа Виваринија из 1475. године. У цркви и око ње су се вековима сахрањивали мештани, процењује се - њих око 20.000 је ту покопано.
Иза кровова једне од кућа на малом градском тргу назире се врх средњовековне куле. Реч је о утврђењу из 15. века, из првих деценија млетачке власти источном обалом Јадранског мора. Кула је годинама штитила луку и одолевала нападима. У 19. веку је изгубила свој одбрамбени значај а куће око трга су је готово потпуно заклониле. Данас је ту музеј у којем сам, осим сјајног погледа на луку и цркву са врха грађевине, видео и неколико занимљивих ствари. Једна од њих је фотографија Фердинанда Максимилијана Хабзбуршког и његове супруге Шарлоте.
Надвојвода Фердинанд Максимилијан, млађи брат цара Фрање Јосифа, као врховни командант Ратне морнарице Аустрије - посетио је Вели Лошињ 1856. и ударио камен темељац за лукобран на уласку у град. Једанаест година касније 1867. - бизарним и трагичним сплетом околности нашао се у својој 34. години испред стрељачког вода као Цар Мексика. Убијен је а чувени француски импресиониста Мане насликао је неколико слика на ту тему. Његова супруга Шарлота, иначе ћерка белгијског краља, надживела је свог супруга тачно 60 година - умрла је 1927. Иза њих је остао и чувени дворац Мирамаре поред Трста у којем је Шарлоту и затекла вест о Максимилијановој смрти.
У кули се налазе и занимљиве фотографије и графике једрењака који су грађени у овдашњим бродоградилиштима, слике чувених лошињских капетана и помораца као и клавир који је припадао овдашњој омиљеној докторки Ани Јакши (96), родом из Осијека која је од 1925. до своје смрти 1988. са краћим прекидима радила као лекар а касније и управник Дечије болнице на Лошињу.
Један други музеј, онај на риви у Малом Лошињу - сасвим сигурно спада међу најбоље и најоригиналније уређене тематске музеје на свету. Реч је о Музеју Апоксиомена који је цео посвећен само једној статуи - скулптури Апоксиомена из античке Грчке. Кип је 1996. пронашао белгијски туриста Рене Воутерс крај острвца Веле Орјуле, на пешчаном дну између две стене, на дубини од око 45 метара. Налаз је Министарству културе Републике Хрватске пријављен тек 1998. и рониоци Специјалне полиције и стручњаци Министарства културе и Археолошког музеја у Задру изронили су кип 27. априла 1999. Нама је та вест некако промакла јер смо у то време били заокупљени неким важнијим догађањима.
Музеј чини неколико фантастичних целина: „Црна соба” (у којој је приказано како је дошло до проналаска) која температуром и изгледом асоцира на место где је Апоксиомен лежао два миленијума, „Жута соба” (о томе шта су писали домаћи и страни штампани медији), „Шарена соба” (кино-дворана обложена са свих страна таписеријом са мотивима морског биља - у којој се приказује полусатни документарни филм са целом причом) и „Пролаз маслине” којим се пењете коначно до - „Беле собе”.
Ту се под будним оком једног момка из обезбеђења налази статуа Апоксиомена, грчког ателтете који са себе струже слој уља, прашине и зноја након вежбања. Овај мотив био је веома чест у античкој Грчкој. Статуа је лежала више од 2000 година у мору поред Лошиња, а од 2016. изложена је у овом посебном музеју у Малом Лошињу. Како ми је рекао кустос, ова поставка биће део програма Ријека - Европска престоница културе 2020. Лошињски Апоксиомен добио је 2006. године награду ЕУ „Еуропа Ностра” за очување културне баштине.
Топла препорука свим архитектима, музеолозима и људима који раде на очувању културне баштине да дођу у Музеј Апоксиомена и виде како су Идис Турато и Саша Рандић направили узбудљиву поставку сачувавши спољашност Палате Кварнер из 19. века претворивши унутрашњост у спектакуларан музејски простор.
Роберт Чобан
