„Нежни цртежи” на Гајгеровом бројачу

– Алегориста је друго име за постконцептуалног уметника који не производи естетске предмете, него етичке ставове унутар сиве зоне друштва – поновиће и овај пут своју

уметничку дефиницију Живко Грозданић Гера, који, као и сваки креативац, нема мира и не да мира на маргинализованој сцени визуелних уметности Србије. Најновији рад, серија “20 нежних цртежа”, изложен је у галерији “Шок задруге”, у Новом Саду.

По узору на један ранији, из 2007, изложба је названа “Мејд ин Чајна”, апострофирајући јефтиноћу живота у којем кинеска роба нуди привид луксуза. На “цртежима”, видимо интервенције на предметима купљеним у робној кући “Еркер” на Булевару ослобођења, усред Новог Сада, у близини Футошке пијаце, “Дневника”, жили куцавици Новог Сада, како то види Гера и сад нуди другима да виде.

– “Мејд ин Чајна” је циклус радова које сам направио у време клерикализације јавног поља. Када се сусрет државе и цркве појавио у судским процесима владики Пахомију, тада се могло закључити да ми нисмо световно, него црквено друштво. Тада сам на портрете владика и монаха из Хиландара, на њихове очи, закачио дечје играчке из кинеског бутика и тиме сугерисао да су ти радови радиоактивни, опасни за децу, али и опасни за локалну економију због нагле експанзије кинеске робе – објашњава Гера генезу актуелне изложбе. – Сада се играм по истом принципу.
И немам велику претензију, јер је изложбени простор мали. “Шок задруга” има задатак да шокира у тренутку када је Нови Сад европска престоница културе 2021. са невероватним проблемом излагачких капацитети који би показали уметничку аутономију. Уметнички рад увек преиспитује друштвене односе, на моделу да није сваки направљен од глине, пигмента, него од материјала од којих се праве и друштвени односи.

Материјал од ког су сачињени Герини најновији радови чине три слоја. Уметник каже да први представљају вешто дизајнирани, јефтини кинески предмети, који чине слој ритуала економске немоћи. Њега комзумирају они који су конзумирани од политичког система, па је тој бизарности, “економском водвиљу”, додата тема старих фотографија из архива Гугла, с краја 19. и почетка 20. века, на којима су призори секса геј популације. Оне су доступне као и кинески производи, наводи Гера.

– Трећа ствар коју сам прелепио и деконструсиао тај наратив је тема над свим темама - Косово. Тако рад сада функционише као мала интимна провокација. Врло је баналан, естетски чак накарадан, као да је неко поср’о моје нежне, мекане, дивне цртеже. Да нема натписа о Косову, ти радови би функционисали апсолутно као производња естетских предмета, али пошто сам ја уметник који производи ставове, ја морам да закачим нешто што је део стратегије да је уметнички рад састављен од онога од чега и друштвени односи.

Посебна ствар додата као интеракција у оквиру изложбе је текст “Млаћење празне зоље” Андреја Ивањија из “Времена”. У њему Гера види да је новинарство коначно дошло на оно место које му припада по Минхенској декларацији о правима и обавезама новинара из 1971. године.
– Следеће године славимо 100 година Марсела Дишана и његовог писоара као првог реди-мејда којим је постављено питање чему служи уметност, како она функционише, питање друштвених ресурса... – рећи ће Гера. – Наслеђе авангарде завршено је социјалистичким реализмом, у којем је уметничко дело било испражњено, бавило се глорификацијом, моћима једног система. Сада долазимо до другог парадокса.

Од капиталистичке идеологије која је ослободила уметност да буде критична, дошло се до тржишта и уметника који праве естетске предмете за конзумацију богатих. У тренутку тријумфа апсолутне демократије у западном друштву, ми присуствујемо томе да уметност губи убојитост. Она више није Гајгеров бројач који броји интензитет друштвене ентропије. Нема критичности зато што уметник свој субјект мора да економише, улазећи у процес сопствене кастрације.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести