Мебијуса (Жан Жиро, 1938-2012) спада у сам врх најутицајнијих стваралаца. Самостално и у сарадњи са другим ауторима, међу којима је, опет, најзначајнији Алехандро Жодоровски, Мебијус је пред наступање Новог миленијума успео да створи надахнути, инвентивни препознатљиви визуелни идентитет будућности.
Наиме, као и све људске работе и уметност(и) има(ју) своје развојне фазе и (брже или спорије) пролазне моде. Успостављање таквих образаца у осмишљавању одређених тема даје ствараоцима почетне (сигурне) репере за рад, а конзументима помаже у „трошењу“ уметничких производа. У световима визуелне научне фантастике прве половина 20. века један од најатрактивнијих образаца била је тзв . барокна фантастика из стрипа „Флаш Гордон“ Алекса Рејмонда која је мешала класицистичку китњасту архитектуру и моду са „арт деко“ маниром уз футуристичке додатке.
Научна фантастика Западног света првих послератних деценија била је наклоњена строжијим, сведенијим линијама без много детаља, али уз пуно светлуцавог алуминијумског сјаја а све на таласу пропагираних идеја о моћним технологијама које ће на Земљи (барем у њеном капиталистичком делу) до 2000. године створити „потрошачки рај“. Како се овај митски датум приближавао а стварност демантовала оптимистичне жеље, и научна фантастика је постајала мрачнија и опорија а њен визуелни лик све ружнији, запуштенији и прљавији - као у филму „Блејд ранер“ Ридлија Скота по роману „Сањају ли андроиди електричне овце?“ Филипа К. Дика.
Овај се тренд наставио и у ери највеће популарности кибер-панка (који је „предвиђао“ будући свет крајње сиромашних и обесно богатих). Ако је будућност и била лепа та је лепота крила фаталне усуде као на пример у роману и филму „Логаново бекство“. Сусрет са другим бићима из свемира могао је бити величанствен, бар у филмовима „Е.Т.“ и „Блиски сусрети треће врсте“, мање леп у „Човеку који је пао на Земљу“ или упечатљиво смртоносан као у „Осмом путнику“ и касније у „Предатору“.
Мебијусова самосвојна визуелна верзија будућности широко је прихваћена како од стрип читалаца, тако и од колега по перу. У њој има технологије али и много слободне природе, мрачних тонова као и вилинске лепоте, много строгог и још више инфантилног. Лако је препознати његове импозатне свемирске бродове, огромне градове на безброј нивоа али и препотопске рушевине храмова.
Његови астронаути ходају поред божанства, безазлених алијена и људских креатура са смешним капама и шеширима. Тривијално и езотерично, свакодневно и круцијално мешају се једнако успешно као и софистициране алузије са геговима. Поменути Жодоровски, писац, филмски режисер, мистик и познавалац егзотичних вештина, са којим се Мебијус упознао 1976. током припрема за филм „Дина“ (по роману Френка Херберта), који никад није реализован, много је утицао на њега и то је неспорно и видљиво у њиховим заједничким радовима, понајвише у фамозном серијалу о Инкалу.
Но, и сам Мебијус је био изванредна личност и талентован приповедач о чему сведоче већ његови први албуму „Кита махнита“, „Арзак“, „Long Tomorrow“ и, свакако, „Херметичка гаража“ („Darkwood“ и „Чаробна књига“, 2015). Како сам Мебијус каже, „Гаража“ је започета 1976. случајно, без икакве намере и унапред смишљене идеје. Сваки наставак, објављен у магазину „Метал ирлант“, био је изненађење најпре за Мебијуса, а онда и за читаоце. Прича је кривудала, запињала, покушаји објашњења дотадашњих наставака само су додатно запетљавали дешавања, баш као и појаве нових личности.
Резултат свега је разбарушена прича која се понекад задовољава лепим сликама рађеним различитим манирима (од крокија до прецизних, цртицама и тачкицама богатих цртежа-студија), понекад акценат ставља на врцаве дијалоге или поспрдне реченице (каква је самокритична „Мебијус је поклоник скандала!“) те на изненађењу, решењу које је потпуно необично или чак апсурдно.
Стога „Гаража“ подсећа на аутоматске текстова надреалиста - својевремено је Бретон „велики папа надреализма“ увео писање аутоматских текстова као тест који би полагао сваки писац намеран да приступи покрету; да је Мебијус био у таквој ситуацији свакако би испит положио са одличном оценом. Потпуна слобода овог дела је и својеврсни чин субверзије према научној фантастици као жанру за који важи да је врло рационалан, научно утемељен и промишљен.
Мебијус се лако поиграва уобичајеним ситуацијама и жанровском иконографијом (посебно суперхеројима), односно спрда са псеудонаучним изразима који би требали да свему дају „важност“ и „тежину“. Та здрава доза хумора оплеменила је читаву причу дарујући јој већу живост него што је имају многа помпезна дела.
Јер, будућност није само озбиљна, мудра, препуна тешких и судбоносних одлука; у њој мора бити места за сасвим обичне људе, за оне који су неспретни и колебљиви, који не успевају да испуне ни једноставне а камоли тешке задатке, који не схватају шта су велике истине и приоритети (на овом трагу настаће касније и неспретни детектив Џон Дифул из „Инкала“). Коначно, Мебијус је у „Гаражи“ доказао да неспутани лудизам може постојати у научној фантастици и да није уметничко „средство“ мање вредности.
Мебијусове визије будућности, визуелно допадљиве али и узнемиријуће, контраверзне и разгаљујуће и даље остају неприкосновено убедљиве и актуелне.
Илија Бакић
