Дела настала последњих неколико година посетиоци ће моћи да виде до краја марта, а већ сада се са Шобајићем сучелило све оно што нешто значи на уметничкој и друштвеној сцени престонице.
- Франсис Бекон, Иван Олбрајт, Арнулф Рајнер, Херман Ниче, Дадо Ђурић, Кинхолц и Шобајић, све је то у основи једна иста крвна група која повезује слично уметничко дисање – побратимство уметника у свемиру о коме је говорио Тин Ујевић. Сликарство и скулпторство дела Милоша Шобајића у тајанственој је вези са устројством историјског контекста. Оно упућује не само на напету стварност у којој живимо, већ и на темпоралност прошлости. Зато у њему проналазимо узбудљив ођек тема „Разапињање на крст“ и „Скидање с крста“. А, од посматрача ових радова очекује се самилосни гест, као што су самилосни погледи и гестови лица око крста - констатује у каталогу за изложбу у слову „Шобајићева симетрија вртлога“ песник, романсијер и ликовни критичар Драган Јовановић Данилов.
Наш сликар који се етаблирао на уметничкој мапи Европе и света нашао се до сада у пет монографија, излагао је на готово свим континентима, његова дела су у многим музејима света. Шобајић је приредио више од 70 самосталних и учествовао у око 400 колективних изложби, а како открива у разговору за „Дневник“ из Атријума, са својом уметношћу ускоро ће сованути у београдској Кући легата, па онда једна изложба у Вишеграду у Андрић граду, па у подгоричкој Националној галерији, па поставка за Кански музеј, која је требало да се деси у мају, али је остављена „за боље дане на јесен“.
Шобајић 2016. и човек у покрету: кажу да је ваша иконизација човечанства у распадном постлудију?
- Ово је сада већ моја стара тема, радим те широм раширене руке које сада представљам и у овом београдском простору. Мислим да је ово можда 75 изложба у мом дугом животу, али се осећам као на почетку. Буквално сам на почетку и тек ћу сада да покажем шта знам.
Да ли то ваш човек покушава да удахне?
- Што год ви или било ко од посетилаца прочита у мојим делима, ја се слажем. Сви читају онако како желе. Ово је уствари најлепши гест који човек може да направи, а то су раширене руке према људима, човечанству, према планети. Зато сам и направио видео-филм, који поставци даје мултимедијални карактер, у коме ја као сликар и главни актер широм раширених руку чекам планету Земљу да ми дође и да је загрлим. Међутим, она ме силовито гази и одлази даље. И Христ је умро широм раширених руку, па сви ето ширимо руке у нади да идемо према бољој будућности.
До данашњег уметничког исказа ишли сте преко те вавилонске куле, о којој јавност мало зна?
- Било је то баш 1967. године, када је настала слика „Вавилонска кула”, која се налази код моје мајке. Било је то време када сам био одушевљен чувеним Питером Бројгелом, који је направио најчувенију „Вавилонску кулу”, а по њој је и направљена Европска палата у Стразбуру. И, ето, и ја сам покушао да направим једну вавилонску кулу и то ми је заправо прва слика у животу, где ја и моја Лотос стојимо као ктитори те куле, као млади људи од неке 23 године. Толико, то ми је почетак био. Неуки, јако невин и наиван...
На многим пунктовима у свету сте оставили свој траг, али и траг Србије кроз уметност путује с вама. Да ли је највећи онај на острву надомак Братиславе назван „Велики корак”?
- Не, имам у Немачкој још већу скулптуру која је сада у Баден Бадену. Реч је о великој пруженој руци Срба свету. Она стоји испред универзитета у Баден Бадену и нисам је посетио од када су јој мењали место. Са главног трга је пребачена испред универзитета и јако сам срећан што је као путоказ, филозофска и уметничка мисао и порука пред младима свакодневно.
„Велиики корак“ који помињете је у холандском Музеју Данубијана муленштајн на острвцету надомак Братиславе и даље је у тој јакој колекцији слика великог формата и огромна скулптура и задовољан сам због тога. И слика и скулпрура су с називом „Велики корак” који је, ето, остао у том реномираном простору.
Владимир Ђуричић
Сликање као молитва
- Мој отац је био мој први колекционар и са одушевљењем сакупљао сваки мој нацртани папирић још кад сам био дечак. Мени је то његово одушевљење било чудно, али он је тај који ме је касније убедио да идем на ликовну академију и од тог тренутка сам открио да је у сликарству моја будућност и моја срећа. Негде на средини студија, видевши многе велике сликаре по Европским музејима, силно сам пожелео да покажем шта могу.
Тако ми се тада учинило да могу те замахе руку и стопала и неке недефинисане просторе у којима се човек клиза и посрће, а које сам гледао свакодневно у мом мозгу, да насликам и запањим себе самога на првом месту. Нисам тада ипак још био у стању да сликам такву слику, али сам је видео и знао сам да ћу једног дана успети да је насликам. И стигао сам до те тачке у којој је гледање основа сликања. Док сликам, ја сам у молитви. Као на литургији. Ја сликам моје страхове.
