није баш тако једнозначна. У њој се преплићу сложене психолошке карактеризације, социјални, породични, али и авантуристички и љубавни мотиви на начин достојан епохе у којој је почела модернизација друштва, па и књижевности, преласком из романтизма у реализам.
У верзији Петра Грујичића, драми “Фишкал галантом”, већ је спроведена извесна редукција, па се јаз генерација и епоха, проблеми породичне економије, не виде тако добро. Основни мотив постала је Шамикина школска спрема (фишкал - адвокат) у спрези са његовим карактером (галантом - yентлмен), који су одударали од средине, варошице покрај Дунава. Драматизујући Игњатовићев роман и, на крају крајева, пишући нову драму, Грујичић је поједноставио и остале мотиве, увео нове (политичке, на пример), па су сви ликови, односи и ситуације, подређени једном “назаднијем” принципу од реалистичког, комедиографском принципу типа Стерије (Пера је чисти пробисвет, Катица чудна уседелица, Софра намћорасти старкеља).
Управо типизација, не карактеризација, мотивација ликова, игра велику и битну улогу у “четвртој руци” Игњатовића, представи “Вечити младожења” коју је на основу романа, поменуте драме и још једне драматизације (Петар Петровић Пеција), у Српском народном позоришту режирао Даријан Михајловић. Он се усудио да породице Кирић и Полачек пресели у Америку, а време помери на крај 20. века. Иако је донекле могуће поређење Америке и Аустругарске, ово измештање није било усмерено на развијену актуелизацију, него пре на вештачко генерисање комике, предвођено одабиром државе Тексас, бај д веј, познате по каубојштини. Редитељ није пропустио да “поентира” ни на типској улози Америке у декаденцији западне цивилизације, па скоро сви ликови имају озбиљне психичке и моралне проблеме, погодне за развијање специфичног каламбура - лакрдије. Ипак, пре ће бити да су овим поступцима проблеми нашег простора-времена само отерани у туђе двориште.
Највећи проблем представе јесте низ драматуршких недоследности. И иначе је веома је тешко постићи симултану емоцију, на пример, бити смешан и тужан у исто време, а овде се тај принцип гази ли гази зато што је првобитни ритам и жанр био апсолутно комичарски, да би се у једном тренутку тражила промена и у драмском смеру, на моменте потпуном реализму. То је, благо речено, деловало неприродно и непримерено. Хајде што је Полачек масни и прљави (покварени) месар, а ћерка му “еманципована” каугерла-чирлидерсица-хевиметалка, али ко ће онда да поверује Шамики да се стварно заљубио у њене духовне атрибуте, осим ако и он није карикатура од лика који нас овде (не) занима.
Постоје и бројне друге грешке због којих се не зна тачно ко пије, а ко плаћа. Мачетина уместо зечетине није послужена на забави код Кирића, него код Полачекових. Ликови у драмама и представама обично не нестају, а овде имамо бар два којима се то дешава: шерифу-просцу на почетку и Чамчи пред крај, после Софрине смрти. Софра не би тражио мираз за Катицу кад и сам каже да јој је мираз он обезбедио, такав је и ред. Алузија на Катичину инцестуозну емоцију према брату Шамики долази ниоткуда и нигде не води. Након свађе око вере (у Америци с краја 20. века, чак и међу досељеницима!?!), породице се разилазе и нема разлога да једни другима долазе на сахране, поготово не да католички свештеник чита молитву на гробу православца. Пера је час наркоман, час алкохоличар, често и у једној сцени, истовремено. Јуца је болесна на смрт, неће она умрети зато што се дрогира, Шамикина пажња би онда чак могла да је извуче...
И која је улога наратора, сем да нам, помало ликујући, на почетку каже како у представи неће бити микрофона, животиња, директног обраћања публици..? “Вечити младожења” у СНП је дефинитивно индирект. Нема ту ништа од ударца на гол.
Игор Бурић
