Фанк пла­не­та

Не­за­бо­рав­не да­не Ле­та љу­ба­ви с кра­ја ше­зде­се­тих, уз успон ро­кен­ро­ла на нај­ви­ши ста­ди­јум дру­штве­ног ути­ца­ја, обе­ле­жио је и про­бој но­вог цр­ног зву­ка у са­ме вр­хо­ве по­пу­лар­но­сти. Агре­сив­ни­ји од већ за­па­же­ног Мо­та­ун со­у­ла пре­да­ног то­плим емо­ци­ја­ма, фанк је по­тен­ци­рао плес, енер­ги­ју и сна­жни­је ста­во­ве, што се укла­па­ло уз ра­сту­ћу свест и по­тре­бу цр­ног чо­ве­ка о ве­ћој сло­бо­ди и еман­ци­па­ци­ји у Аме­ри­ци и ши­ром све­та. Дух ше­зде­се­то­сма­штва се та­ко пре­лио и на обо­је­ну стра­ну Но­вог све­та, а од му­зич­ких ре­во­лу­ци­о­на­ра, Џи­ми­ја Хен­дрик­са, Џеј­мса Бра­у­на и Сла­ја Сто­у­на на­пра­вио свет­ске зве­зде. Осим тре­нут­ка, у ко­јем је нај­слав­ни­ји ги­та­ри­ста на све­ту, на­жа­лост, од­мах и са­го­рео, пре­о­ста­ли дво­јац је сна­жно ути­цао на раз­вој и го­то­во ком­пле­тан ка­сни­ји из­глед му­зич­ке пла­не­те, за­љу­ља­не та­ла­сом из ко­га ће на­ста­ти дис­ко, тех­но и хип-хоп. Сам фанк је и да­нас ве­о­ма по­пу­ла­ран и це­њен, по­себ­но ме­ђу му­зи­ча­ри­ма, а ко­ли­ки је ње­гов ути­цај го­во­ри чи­ње­ни­ца да је Мајлс Деј­вис, на­кон по­ја­ве Бра­у­на и Сто­у­на, кре­нуо у нај­но­ви­ју фа­зу ра­ди­ка­ли­за­ци­је, из че­га је убр­зо на­стао све­моћ­ни џез-рок. Ипак, те 1969. го­ди­не је, ка­ко ка­жу хро­ни­ке, на вр­ху све­та био са­мо је­дан чо­век - Слај Сто­ун.

Тек­са­шки до­шљак у ма­гич­ну Ка­ли­фор­ни­ју се, као са­мо­у­ки мул­ти­ин­стру­мен­та­ли­ста и све­стра­на лич­ност, вр­ло бр­зо окру­жио еки­пом след­бе­ни­ка спрем­них да по­ну­де не­што но­во, ори­ги­нал­но и, ис­по­ста­ви­ће се, ре­во­лу­ци­о­нар­но на сце­ну оп­хр­ва­ну пси­хо­де­лич­ном по­ли­фо­ни­јом и по­зи­ви­ма на мир и љу­бав. Фанк рит­мо­ви су већ по об­ја­вљи­ва­њу два ал­бу­ма но­во­на­ста­ле гру­пе Слај анд фе­ми­ли Сто­ун, 1968. уз­бур­ка­ли топ ли­сте, да би до кра­ја де­ка­де пло­чом "Stand!" ова ша­ре­но­ли­ка цр­но-бе­ла еки­па пот­пу­но овла­да­ла по­кре­том чи­јој су ма­сов­но­сти до­при­не­ли и са­ста­ви Фан­ка­де­ли­ка и Пар­ла­мент жи­во­пи­сног Џор­џа Клин­то­на. Ипак, Слај и фа­ми­ли­ја су би­ли не­што по­себ­но, па је та­ко ба­си­ста Ле­ри Грем из­у­мео но­ву слеп тех­ни­ку ко­јом је, ка­же, на­до­ме­штао по­вре­ме­но од­су­ство буб­ња­ра, да би се не­што ка­сни­је по­ја­ви­ла још јед­на ле­ген­дар­на пло­ча, "The­re's a Ri­ot Goin' On", као пр­ва са ри­там-ма­ши­ном. Пре­гршт до­брих, ле­пих и ва­жних ком­по­зи­ци­ја из тог пе­ри­о­да, по­пут "I Wan­na Ta­ke You Hig­her", "Everyday Pe­o­ple", "Dan­ce to the Mu­sic" и "Fa­mily Af­fa­ir" и да­нас пле­не истом сна­гом, ма­да се бенд одав­но раз­и­шао, а сам Слај жи­во­та­ри на мар­ги­ни, да би се тек по­вре­ме­но ја­вио не­ким но­вим пот­пи­сом.

Ак­ту­е­лан "ве­ли­ки по­вра­так" оста­ре­лог ве­ли­ка­на, пу­них 20 го­ди­на на­кон по­след­ње слич­не аван­ту­ре, ипак ни­је дао ни­шта ре­во­лу­ци­о­нар­но, већ са­мо низ пре­ра­да кла­сич­них мо­мен­та, уз три за­ни­мљи­ва но­ва на­сло­ва. Пра­ви шарм овом де­лу, уз мо­дер­ну про­дук­ци­ју, да­ла је, ме­ђу­тим, атрак­тив­на еки­па го­сти­ју, са Ре­јем Ман­за­ре­ком, Џе­фом Бе­ком, Џо­ни­јем Вин­те­ром и Бут­си­јем Ко­лин­сом, чи­ји је до­при­нос у фан­та­стич­ним зву­ков­ним мо­мен­ти­ма знат­но по­ди­гао ни­во за­ни­мљи­во­сти про­јек­та без ко­га би се ова пла­не­та, ре­ал­но и на­кон све­га, ипак и да­ље вр­те­ла истом бр­зи­ном.

Зла­то­мир Га­јић