Модератор трибине “Арт еџклузив” био је Дору Босиок, па се разговор о импресивном делу карикатуристе светског имена претворио у лагано ћаскање, потпомогнуто цвркутањем Влаховићеве двогодишње унуке Наташе.
Све је почело од музике, јер је Влаховић на прим-тамбурици одсвирао и отпевао песму “Јер се црта све до смрта”, коју му је његов пријатељ још од факултета Бора Чорба написао када је добио свог првог “Пјера” за карикатуру.Музика се увек преплитала са графичким делом Влаховићевог уметничког хабитуса. Свирао је и певао у неколико бендова (један од њих је био “Породична мануфактура црног хлеба”), чак и у култном мјузиклу “Коса”. Биле су то шездесете, хипи покрет је запљуснуо и ове крајеве, а отуда и Влаховићево сећање на прву плочу Мајкла Олфилда коју је Пеца Поповић донео у Београд. После је стигли Дилан, “Стоунси”и остали.Ипак је цртање било пре и после свега.
- Мали сам био када сам почео да цртам, и то је било примећено, сећа се Влаховић.- И сада чувам свеску из првог основне у коју сам прецртавао “Буквар”. Све је било верно, анатомски тачно.И овде где смо вечерас, био је један од мојих почетака: У Галерији чувене Трибине младих пре четири деценије одржао сам своју прву самосталну изложбу. Део војног рока служио сам у Новом Саду, па су ме ангажовали да будем уредник ликовних програма на Трибини. Лепа младост и колеге чије сам изложбе овде приређивао- Јозеф Клаћик, Александар Цветковић, Петар Ђурђевић...
Чим је скинуо униформу, Југослав Влаховић је пустио браду, по којој је и препознатљив. Исти је и данас, само изгледа као у негативу фотографије. Имао је, каже срећу, да као млад почне да ради за озбиљан недељник какав је НИН. За тај магазин урадио је преко седам хиљада насловних страна.
- Ранко Гузина је тврдио да карикатура није уметност већ умеће, каже Влаховић.-Ја мислим да јесте. Карикатура мора да буде једноставна, ефектна, да не гњави, да се на први поглед препозна идеја. Ако је врхунска, карикатура лако може да прерасте у графику или документарни филм.
Ја највише верујем у књиге. Јер књига је једина штампана ствар која је направљена да траје . Дневне или недељне карикатуре брзо се заборављају, па сам 1986. објавио прву књигу-компилацију својих карикатура. После их је било много, на разне теме (нпр. чувена Црна мачка, Дрво), а сада припремам збирку на тему позоришта.
Дошла су тешка времена за његову струку, јер се карикатура све мање тражи у штампаним медијима, зато прелази на интернет, где га много лајкују. Зато се с носталгијом сећа да је од хонорара за илустрацију “Мртве природе”, албума “Рибље чорбе”, два пута путовао у Америку. Радује га што овде има много младих, талентованих графичара и што понекад потписује коауторство са сином Јакшом. Растужује га што карикатуристима прете и убијају их.
Југослав Влаховић (1949), гафичар, илустратор, карикатуриста, професор универзитета, Београђанин и грађанин света , чије су радове разумели (и награђивали) на свим континентима. Невероватно талентован поинтилиста препознатљивог цртежа. Ужа област-графика књига. На стотине илусрација и графичких дизајнирања књига, омота, плоча, носача звука (само за “Рибљу чорбу” опремио двадесет албума ), десетак ауторских књига, преко стотину самосталних изложби у земљи и свету, много награда... Оба талента Југослава Влаховића добила су племените продужетке: син и снаха су млади уметници-графичари, а ћерка и зет-музичари.
Радмила Лотина
Архитектура као споредан колосек
- Моји родитељи једва су пристали да упишем Средњу дизајнерску школу, јер су сматрали да је то несигурно занимање, испричао је Југослав Влаховић.-А кад је дошао на ред избор факултета, саветовали су ми да, из истих разлога, упишем архитектуру. Послушао сам их, иако сам рекао да је Влада Величковић, комшија из улице, завршио архитектуру, па је постао славан сликар.
После прве године напустио сам те студије и уписао оно што сам желео-графику на Факултету примењених уметности. Ту сам стекао сва академска звања , а најлепши део ми је увек биоад са студентима.
