Искричаве тонске игре

Овај реномирани мађарски диригент који тренутно делује као уметнички директор Дебрецинске филхармоније и руководилац Пролећног фестивала у Будимпешти остварио је до сада запаженe успехe сарађујући са реномираним оперским кућама и оркестрима широм Европе, а снимио је и више дискографских издања за фирму "Хунгаротон". Ледено недељно вече и гомилама снега прекривене улице нису спречиле новосадске љубитеље музике да се у великом броју окупе на овом концерту, који је осим атрактивног програма, слушаоцима пружио и прилику за упознавање са једним од данас водећих европских солиста на труби млађе генерације, Андријем Илкивим из Украјине.

 Следећи уходану репертоарску праксу овог ансамбла да на својим  наступима представља значајна дела музичке историје, програм овог концерта обухватио је два круцијална симфонијска опуса бечких класичара: Симфонију број 35 у Д-дуру са Кехеловом ознаком 385 Волфганга Амадеуса Моцарта, познату и као Хафнер симфонија, као и Симфонију број 2 Лудвига ван Бетовена, које су својим стаменим тонским обрисима чиниле упечатљив контраст Концерту за трубу и оркестар јерменског совјетског композитора Александра Артутњана, савременом делу умереног модернистичког призвука и живописне мелодиозности, које је временом постало једно од најпопуларнијих концертантних дела музике двадесетог века.

Моцартова Хафнер симфонија бујног и жустрог музичког тока и непомућене олимпијске ведрине у тумачењу војвођанских симфоничара и прецизног диригента сугестивног геста Балажа Кочара зазвучала је елегантно и динамично у фино усклађеним, искричавим тонским играма и живим дијалозима гудачких и дувачких оркестарских група. Понешто другачију, непосреднију звучну атмосферу и музику драматичних и реских тонских акцената пружила је публици интерпретација Артутњановог Концерта за трубу и оркестар у Ас дуру. Ова композиција колоритног мелодијског тока и источњачког призвука, надахнута традиционалном музиком јерменских народних свирача написана је 1950. године и посвећена је великом руском солисти на труби Тимофеју Докшицеру, који је и први представио музичком свету. Артутњанов концерт виртуозне фактуре и изузетно високих извођачких захтева нашао је у Андрију Илкииву расположеног, музички и технички сувереног и спремног тумача, који је у сарадњи са диригентом Кочаром и Војвођанским симфонијским оркестром остварио узбудљиво и темпераменто тумачење, које је награђено дугим аплаузима публике.

У другом делу концерта, Војвођански симфонијски оркестар и диригент Балаж Кочар представили су се енергичним, маестозним извођењем Бетовенове Друге симфоније, волуминозног опуса слојевите, изузетно комплексне тонске грађе, које је од уводног лирског Адађа и бриозног Алегра првог става бујало и расло у константним променама музичких расположења и хармонске структуре, до упечатљивог и вехементног закључног Алегра молто финалног четвртог става.   

Б. Хложан