Истина је добро је лепота

 Не нови албум. Односно, управо од паузе и зависи то планетарно очекивано издање, јер је Адел досадило да пати и жели да јој песме звуче веселије.

Пауза за Адел примарно значи посвећивање емотивној вези, јер јој је каријера у прошлости доносила само проблеме на љубавном плану:

- Стално радим и моје везе не успевају. Сада бар могу да приуштим довољно времена на напишем весео албум, и да будем заљубљена и срећна – преносе сви медији и агенције део разговора са Адел за америчко издање часописа „Вог“. – А за после не знам. Удаћу се. Имати децу. Узгајати поврће.

Двадесеттрогодишња певачица за себе каже да је добра прилика, јер воли да кува, да се смеје и засмејава, а посебно истиче како би за разлику од многих других жена увек могла у кревет са вољеним мушкарцем, јер ужива у сексу. И даље, признаје да не може без драме. А драма је обележила њен живот и није баш увек звучала овако самоуверено, баш као што није ни сањала да ће њена фигура скрајнути оне топ модела с насловнице магазина као што је „Вог“. Неко би рекао да без драме нема ни живота, па ни уметности, то јест музике.

Не тако давно, Адел је своју прву турнеју прекинула управо зато да би била, чак и пила са тадашњим момком. Али, јавно је изразила жаљење због тог непромишљеног геста. Такође, након примедби на њену физичку појаву изјављивала је да никад није желела да изгледа попут манекенке и да је поносна што наступа у име већине женског рода. Данас су се те ствари донекле промениле, али славнима као што је она, божанствима модерног доба, све се опрашта. Антички идеал да је лепо истовремено и добро и истина, најбоље се осећа изнутра, а музика је за то идеалан медиј. Како је уопште дошло до тога да се Адел нађе у центру свега тога?

Адел Лори Блу Еткинс, данас дива плавооког соула, како критичари називају њену специфичност у жанру, на сцену се пробила путем интернета, друштвених мрежа, тачније сада већ помало заборављеног портала Мајспејс. Остале основне тривије кажу да је већ дебитантским албумом названим „19“ (2008) успела што многи на музичкој сцени, боље рећи индустрији, цео живот нису. Признања, награде, лансирање у Америку као један од омиљених британских спортова кад је реч о тржишту извођача и носача звука, све се одиграло веома брзо, али тек албумом „21“ (2011) Адел успева да надмаши саму себе и од ученице постане учитељица.

Бијонсе Ноулс, коју је Адел још као девојчица с одушевљењем слушала у бенду Дестиниз чајлд, сада снима албуме инспирисане њеним певањем. А управо мис Ноулс је послужила како би се променила најпожељнија могућа слика једне (музичке) звезде, као и код поменутих античких божанстава – слика жене савршених пропорција.

 Селекција још од најмлађег узраста показала се непоузданом због генетике, пубертета, па није реткост него правило да од продуцентски координираних дечачких и девојачких групица на крају остане (може бити) само један / једна. Банатска лепота (Бет Дито), а чак и неугледан изглед (Ејми Вајнхаус), за разлику од гласа, постали су важнији од конфекцијске пластике и протетике, што је доказало да, ма колико се упирали, не може све да стане у секс симбол као свеприсутно маркетиншко обележје савремене помаме за савршенством, за апсолутном срећом - лепотом, здрављем и богатством. Музика, чак и кад је у окриљу индустрије, поново побеђује. Зато, Адел, опусти се!

        И. Бурић