Ја сам и лавиринт и онај у њему

Чудесне Пекићеве речи „ја сам и лавиринт и онај у њему“ јесу и најбољи опис писца – критичара. Писци – критичари су нова категорија у свету књижевности, они су све присутнији,

све читанији, понајпре од колеге писаца.

Ето, поводом приказа књиге нашег познатог приповедача, рече ми уважени: знаш, види се и осећа да је овај текст писао писац. Годиле су ми његове речи. Зашто? Јер, ми писци – критичари на време смо схватили да јесмо читаоци од посебног поверења, безмало професија за себе, што даље значи да на већ створене књижевне светове одговарамо критиком посебног типа која јесте новоизграђен књижевни свет унутар понуђеног књижевног света.

Ми, дакле, јесмо „послушали“ Милана Богдановића, своју критику и сами бранимо његовим речима „критичар треба и мора све мање да буде судија, а све више стваралац за себе“. Писац - критичар добро зна да, ако је читање добре књиге празниковање, то мора бити и празниковање писање о њој. Зато најмање чуди да се слово писца - критичара вешто ослања на пишчев текст и служи њиме поводом властитих рефлексија. Узгред, о књигама пишем само афирмативно. А тако је јер славим постојање књижевности, и кажем – слава читању. Читам само сродне књиге, дружим се са сродним писцима, друге не примећујем. Моје стваралачко и читалачко право које максимално користим.

Признања? Било их је, није да није. Једно од значајнијих стигло је из пера мени посебног драгог Саве Бабића који ме је храбрио и саветовао. Који је, пишући о једној мојој збирци есеја, приметио да говорим само о писцима који су ми присни, да се помало претварам у писца о којем пишем, да улазим у његову кожу, да се уопште не либим да пишем као „мој писац“. Обавезујуће и захтевно. „Нова проза, Симићев есеј“, овим речима, на моју част, закључио је свој текст Сава Бабић.

Недавно, уз збирку „Дневник читаоца“ (Агора, 2015), узнело се и име награде Јован Скерлић. Да се присетимо,  „Дневник читаоца“ садржи само есеје и критику о делима страних писаца. Наставак следи, идуће године објавићу збирку о домаћим писцима, односно домаћој књижевности. Рукопис је, коначно, при самом крају. А на вест о награди „Милан Богдановић“, штоно кажу - позвала ме на читање његова збирка „Критике“. У предговору, Зоран Гавриловић оставља записано: „Милан Богдановић је кроз дуги низ година представљао критичара који је умео да осети праве вредности књижевности, да их ослободи површинске наслаге тренутка и да укаже на њихову стабилност у времену које наилази“.

Прочитавши ове редове, помислио сам:  господе, пишући есеје и критику једино то и желим - да осетим праве вредности књижевности. То покушавам и чиним све мислећи да савремена критика, приде, мора бити и текст – понуда за дописивање наредним читалачким неимарима. Онда замислите како је писати, уз сва ова примећења, о прози Радована Белог Марковића?
Како се не „обрукати“ и шта то треба оставити наредним читалачким неимарима ако тачно знам да само сам један од читалаца који је „опседнут“ књигама Радована Белог Марковићај. Наредног месеца, у часопису „Кораци“, биће ми објављен један подужи текст (студија) који заправо чине седам приказа Марковићевих романа, збирки прича али и приче „Свећа“. Опседнут, да. Оно истина, сваком читаоцу понаособ је по вољи да ли да се, у време читања Марковићеве прозе, понаша као радознало дете које на потоку пеца Тајне чекајући Златну рибицу која ће му испунити све, не само три жеље. Тако је увек пред открићем а успеле Марковићеве књиге јесу велико откриће. Откуд толика радозналост писца – критичара за ову „тешку прозу“? Јер, све мислим да је читани писац Бели Марковић у наше име, ето, записао оно што смо „рођеним“ очима гледали, сами сањали и доживели, ил’ како већ коме по вољи било: о томе и о ономе дочули, ал’ записати – није нам се дало, богме – ни приумело! А после читања књига Радована Белог Марковића? И природно је да читалац изгледа као да је сео душом на кандило!

Нека, вреди! Јер, књиге су то које ће „у времену које наилази“, ма колико старо то време било, прихватати као колевка што прихвата тек рођено! То хоћу да кажем. И то је оно што остаје, те неразвејане речи да само потпуно остварени уметници трајни су власници пролазности. На нама је само да осећамо праве вредности књижевности. С тачке мотрења писца - критичара, више него довољно, зар не? 

Милан Р. Симић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести