Ово остварење, које кореографски потписује Сиди Ларби Шеркауји, фузија је савремене игре и најбољег аргентинског танга. Најављена је као представа која одише заводљивом енергијом танга, сензуалношћу, снагом и лепотом. До 9. априла овогодишње издање фестивала, под слоганом “Ухвати светлост”, представиће поклоницима савремене игре 20 представа које ће извести 13 компанија из 11 земаља.
На Београдском фестивалу игре до сада је гостовало око 200 врхунских поставки најважнијих кореографа нашег времена које је сваке године пратило више од 18.000 гледалаца. Фестивал је освојио награду “Јелена Шантић”, Унеско га је прогласио за водећи плесни пројекат у Југоисточној Европи (2006) након чега је примљен у Светску плесну алијансу. Немачки часопис “Балет Танц” је 2012. Београдски фестивал игре означио као најрепрезентативнију плесну манифестацију Старог континента.
О актуелности програма на фестивалу довољно говори и податак да се неке од продукција које долазе истовремено изводе и у великим светским метрополама. Најпознатији часопис за уметничку игру, њујоршки “Денс магазин”, објавио је листу од десет представа које су обележиле протеклу сезону у свету игре. На првом месту је управо “Милонга”, која ће се играти и у Новом Саду, а на листи су још три представе (Сунце, Мемоари једне буве и Тараб) такође са програма овогодишњег фестивала.
Фестивал је основала и већ 12 година је на његовом челу Аја Јунг, балерина и кореографкиња. Најављујући овогодишњи програм, представљен у свечаној сали Народне скупштине Србије, Аја Јунг је навела да он доноси радост, ентузијазам и неки бљештав зрак.
За протеклих 12 година Београдски фестивал игре је, захваљујући вашем ентузијазму и упорности, израстао у једну од најзначајнијих културних манифестација. Да ли је сада када фестивал има такав реноме у свету уметничке игре лакше да у Београд доведете и неке од најзначајнијих уметничких трупа и њихове звезде?
– Свакако је лакше преговарати када имате добар и познат фестивал. Заправо, у потпуности се мења преговарачка позиција. Неке важне трупе и кореографи се и сами препоручују, или вам откривају своје планове. Оно што је, верујем, важно за селектора, и што сам као савет усвојила од неких старијих и искуснијих људи у овом послу, јесте да се представе никада не смеју бирати по сопственом укусу. Оно што квалитетан фестивал одваја од осталих, јесте његова разноврсност и актуелност у светском оквиру. Када је Београдски фестивал игре у питању, светски критичари често истичу и храброст, јер пођеднако дајемо простор великим звездама и култним кореографима, као и сасвим младим ствараоцима. Задатак је да свака представа публици донесе нова искуства. Лепа, снажна, магична, или чудна и неприхватљива, али искуства вредна приче и препричавања. Моја упорност је надалеко позната, као и теорија да мали тимови са јасном визијом померају границе.
Које бисте представе посебно издвојили из овогодишњег програма фестивала и за које влада највеће интересовање публике?
– По правилу, увек издвајам оне које су најкомпликованије. Као што родитељи највише причају о немирној деци, тако и ја увек истичем оне комаде који задају највише техничких и организационих проблема. Наравно, ради се о спектаклима које није лако померити. Театар Садлерс Велс из Лондона нам за почетак Фестивала у Новом Саду доноси једну продукцију која је до те мере захтевна, да и ноћу када се пробудим прво на њу помислим. Реч је о представи “Милонга”, кореографа Сиди Ларби Шеркауија, која се пре доласка у Србију игра у Њујорку. Тако сценографија путује преко Атлантика, играчи и музичари долазе из Буенос Ајреса, а техничари и расвета из Лондона.
Наравно, прелепа и пођеднако сложена за извођење је и представа израелске Компаније Инбал Пинто, која говори о циркусу, или представа Балета из Базела која ће затворити овогодишњу манифестацију купањем на сцени Центра “Сава”. Још један храбар искорак је и гостовање Балета Трокадеро. Реч је о њујоршкој компанији одличних мушких играча, који изводе урнебесну пародију на тему руског класичног балета... То није ругање традицији, напротив! Ови играчи са лакоћом играју све мушке и женске деонице класичних поставки, а духовитост се постиже малим гестом, сценским детаљима и подвлачењем баналности давно прохујале сценске естетике. „Трокси”, како их често називају, представљају прави позоришни феномен, који популарише и слави игру, на предиван начин, а новосадска публика ће моћи да их види 30. марта.
Први пут Београдски фестивал игре почеће у Новом Саду где ће бити игране две представе, а још две моћи ће да види публика у Панчеву и Вршцу. Да ли је и то једна од мисија овог фестивала да се што ширем кругу посетилаца омогући да виде ова врхунска светска остварења?
– Верујем да је та врста децентрализације културе и културних дешавања јако важна, али је немогућа ако немате партнере. Фестивал, а верујем и публика су у том смислу захвални Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине, као и градовима Нови Сад, Вршац и Панчево. Прошле године смо у Вршцу извели један програм, и то је први пут након 30 година да се балет појавио на сцени професионалног театра у овом граду! Реакција публике је била невероватна, па у синергији са Фондацијом Хемофарм, понављамо ову авантуру. У Вршцу ће 26.марта играти Балет Висбаден!
Отказана је представа Јиржија Килијана, али је ипак најављен посебан програм за долазак једног од најславнијих европских кореографа. Шта ће публика моћи да види током овог његовог првог гостовања у Београду?
– Када ме је почетком јануара позвао агент Јиржија Килијана да ми исприча како се главна играчица, иначе супруга кореографа, повредила и сломила раме, ја сам већ видела како усред фестивала имам два празна датума, и огромну рупу у програму. Међутим, када сам мислила да ће се разговор брзо завршити, а затим уследити мучни раскиди уговора, десио се преокрет. Наиме, агент је представио жељу славног кореографа да ипак дође у Београд, и да представи један сасвим нови и неочекивани програм. Вече са Килијаном! Треба поменути да су у том тренутку била отказана сва гостовања трупе, као и да Килијан готово никада не посећује фестивале. Жеља да ипак не прескочи Београд и Београдски фестивал игре за мене је огромна част и доказ да је Фестивал на свом врхунцу. Гледаћемо два комада у извођењу играча Холандског плесног театра, светску премијеру Килијановог филма, и, на крају - имаћемо прилику да разговарамо са овим кореографом који је обележио историју игре нашег времена. Биће то догађај за свега 200 људи, који ће заједно са извођачима седети на сцени Центра “Сава”. Непоновљиво!
Нина Попов
„Проклета авлија” на Номусу
На челу сте Националне фондације за игру. Са каквом идејом је она формирана и колико утиче на бољу позицију уметничке игре у Србији?
– Национална фондација за игру је основана пре шест година, а идеја је настала кроз многобројне радионице и мајсторске курсеве које смо заједно са компанијом Вип мобил покренули током фестивала. Те програме смо назвали Вип таленти, и практично смо деци свих балетских школа, али и младим играчима, пружили могућност да раде са врхунским педагозима и кореографима. И тако је покренута Балетска школа, односно Фондација која поред најбољег програма едукације најмлађих, нуди и низ програма који популаришу савремену игру. У нашој школи раде дипломирани инострани педагози, а деца током године имају прилику да се такмиче или похађају семинаре у иностранству. Прошле године смо добили свој простор у центру Београда, у Коларчевој улици, и остварили прву продукцију са професионалним играчима. Била је то “Проклета авлија”, на музику Зорана Ерића, у кореографији Дане Рутенберг и режији Небојше Брадића, коју ће новосадска публика гледати на овогодишњем Номусу у априлу. Верујем да ће Национална фондација за игру, у годинама које долазе, постати важан носилац великих међународних пројеката у области уметничке игре, и да ћемо се ускоро радовати професионалним успесима своје прве генерације ученика.
