КАРАНОВИЋ: Песничка реч је чувар Прометејеве ватре

За протеклих 59 година, колико Матица српска додељује Змајеву награду за поезију, ово признање је стекло углед и репутацију најважнијег. Жири готово да и није грешио, и мада се сваке године одаберу аутор и песничка књига, награђује се целокупно стваралаштво. Овогодишњи лауреат је Војислав Карановић ( Суботица, 1961), песник из Београда који у стваралачком опусу има и есеје, радио-драме и преводе са енглеског. Објавио је девет књига поезије, а награђена је прошлогодишња - „Унутрашњи човек“, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ и Краљева. И у овој и у претходним књигама, Карановић се бави испитивањем могућности песничког језика. За то је добио све релевантне књижевне награде у Србији, њих десетак , а Змајева је круна тог низа.

Змајева награда МС је најугледније домаће признање за поезију. Какав је осећај бити у друштву аутора који су исписали или  још увек исписују најбоље странице историје српске књижевности, питали смо лауреата?

-Књижевна  признања сам од самих почетака свог писања покушавао да доживим на начин ближи самој авантури стварања песме. Веровао сам да ако неко на овај начин издвоји моју поезију, и тиме је препоручи читалачкој пажњи других, да то мора бити плод читалачке радости. А то осећање врло је блиско осећању које прати настанак песме. Та читалачка радост јесте заправо одговор на радосно узбуђење које прати настанак песме, одговор који оснажује веру у поетску реч. А свакако је лепо, годи вам и чини част, када вас доведу у везу са песницима као што је Јован Јовановић Змај, и када се нађете у друштву добитника овог значајног признања. Змајева награда је заиста стекла велики углед. Томе је допринело име песника које награда носи као и значај институције која награду додељује.

Како и када сте почели да пишете поезију? Чији суд вам је најважнији?

- Доста рано, негде у седмој години живота, написао сам прву песму. О том догађају, и о самој песми, постоји песма у књизи „Унутрашњи човек“. Та прва написана песма звала се „Свако мора нешто бити“, и њен настанак пратило је велико узбуђење: због тога што сам успео једно своје осећање да уобличим у речи, што сам успео да нешто кажем о себи и свету око себе. Настанак песме пратило је и јако осећање чуђења. Питао сам се како је могуће да тако мало речи, на тај начин поређаних, могу нешто моје да изразе. Верујем да та врста чуђења и данас постоји код мене.

Први читаоци мојих песама, онда кад оне већ буду за нечије друге очи, увек су мени најближи људи. Важан ми је њихов суд, а још ми је важније како су те песме доживели. Напокон, важан ми је сваки читалац песама. И то има везе са оном радошћу читања: бескрајно су ми драгоцени сви они сусрети са мојим песмама који некоме могу да оснаже веру у моћ маште, и веру у реч. Јер истинска читалачка радост управо се у то кристалише.

У чему је снага поетске речи, где лежи тајна опстанка поезије од правремена до данас?

- У својој „Одбрани поезије“ Шели каже да поезија са нашег унутрашњег вида скида опну обичнога која замрачује чудесност нашег бића. Уколико ово мало проширимо, па кажемо да та опна замрачује чудесност свеукупног постојања, долазимо до онога што чини суштину песничке речи. Она нас буди, не дозвољава да унутрашњи човек у нама задрема, да утоне у безвољност и летаргију. Не дозвољава да нама овлада стање у којем бисмо ствари само препознавали а не и замишљали. Она нас одвраћа од тога да о стварима само говоримо, а да се у њих не уживљавамо. Поезија афирмише личност, индивидуално постојање, не пристајући да човек буде сведен на делић неког механизма. Песничка реч је пут у царство маште, а из тог царства, упркос жељама идеолога свих врста, човек никад није у потпуности прогнан.

Захваљујући том будном погледу унутрашњег човека, односно гледању кроз око а не оком – како то каже Вилијам Блејк у стиховима које сам ставио на почетак своје књиге – ми заправо стварамо сами себе. Песничка реч је чувар ватре, оне ватре коју је Прометеј украо боговима и донео човеку. Та искра, присутна у поетској речи, доводи до унутрашњег обасјања, до скидања оне опне о којој говори Шели, и до погледа који није само опажање него и стварање.

Шта нам поручује „Унутрашњи човек“, до које мере сте овога пута допустили да живот уђе у вашу поезију?

- До оне мере до које сам успео сам да се отворим, и приближим животу. Дистанца је потребна због спознаје, али близина је неопходна, јер без ње нема доживљаја. А доживљај је оно што чини, што ствара човека. Уколико онај који ствара песму сам није отворен, уколико не допусти да у њега живот несметано улази, и ако се сам не окрене свету, тешко ће створити поезију која ће бити вредна и неком другом осим њему самом. Змај је један од песника који нас лепо подсећа на значај и потребу те отворености.

У књизи постоји песма „Стварање“ у којој се понавља стих ''Човек ствара човека'' и он, поред осталог, сугерише да човек ствара сам себе тако што ствара свет око себе али и свог ближњег. Човек није довршено и затворено биће, напротив, он тежи другом, жели отвореност. Можда је једна од сугестија ове моје књиге та да без обзира на рањивост коју таква позиција доноси, човек увек треба да изабере тај пут отварања и давања себе свету.

Недостаје ли вам Нови Сад, где сте доскора живели, бар понекад? Каква је разлика између живота у Београду и у Новом Саду, виђена оком књижевника?

- Нови Сад је леп и миран град, живот у њему је једноставнији. Али ми се чини да су људи у њему прилично затворени и уздржани. За Нови Сад ме сада вежу успомене и неколико блиских људи. У Београду живим и радим од 2007. Довољно времена да једно место донекле упознате, да га заволите и осетите својим. Београд је живописан и динамичан град, људи су непосредни и отворени, у њему се осећа дух и пулс метрополе, и оно што је мени значајно – радост живљења. Добро се осећам у том окружењу. Наравно, као и свугде, важни су пријатељи, а њих имам доста у Београду. Они вас обогаћују, и утичу на доживљај града у ком живите. Важно је и да се бавите оним што волите, и да се осећате испуњеним. Писање и читање поезије јесу велика страст мог живота, а такве страсти чине да се у многим местима осетите као код куће. Као и да осетите да је песнику истински дом - језик.

Радмила Лотина

Прозрачност, лакоћа и љупкост Змајевих стихова

Шта ћете рећи у беседи  Змају?

-Рећи ћу да Змајево дело није само вредан сегмент традиције него је и данас живо и може да буде читалачки изазов. У Змајевим песмама постоји топлина, брига за људе, заинтересованост за све оно што чини човеков свет. Мало је песника имало тако доследан и непоколебљив хуманистички став према животу. Као песник он је напустио романтичарску позу песника који пева у високим регистрима, и више се окренуо обичним стварима и непосредном животном окружењу. Иако не увек са подједнаким успехом, он је својим песмама настојао да ту обичност онеобичи, да је учини лирски значајном.

Прозрачност, лакоћа и љупкост његових љубавних стихова, од којих многи не заостају за квалитетом песама његовог песничког узора Хајнеа, могу и данас да заплене читалачку пажњу. Змајеве песме за децу, уз које смо сви ми одрастали, утемељиле су српско дечије песништво. А свакако су најузбудљивије песме настале након његовог суочавања са смрћу њему најближих људи. Поред љубави, топлине и бола због губитка ближњих, ове песме одликује и једно метафизчко обасјање. Ове песме, које значе истовремени поглед на пределе овостраности и оностраности, представљају сам врх Змајевог песничког стварања.