Ко је уну­тра а ко ван ду­шев­не бол­ни­це?

Ово је дру­га пре­ми­је­ра у те­ку­ћој се­зо­ни Но­во­сад­ског по­зо­ри­шта, а пр­ва пред­ста­ва на ма­ђар­ском је­зи­ку, ко­ју Ур­бан ре­жи­ра ван свог ма­тич­ног, су­бо­тич­ког „Де­же Ко­сто­ла­њи“ те­а­тра.

 Глав­ни ју­на­ци ове при­че су хе­рој фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је Жан Пол Ма­ра, (игра га Та­маш Хај­ду), и Мар­киз де Сад (игра га Ати­ла Ма­ђар), по ко­јем је, ина­че, ка­сни­је на­зван са­ди­зам. Пе­тер Вајс је у под­на­сло­ву ове дра­ме на­пи­сао да се у њој ра­ди о про­го­ну и уби­ству Жа­на По­ла Ма­раа, у из­во­ђе­њу бо­ле­сни­ка ду­шев­не бол­ни­це у Ша­рен­то­ну по за­ми­сли Мар­ки­за де Са­да. Рад­ња ове дра­ме, ка­ко ис­ти­че ре­ди­тељ Ур­бан, де­ша­ва се упра­во та­мо где се де­ша­ва, глум­ци но­се са­вре­ме­не ко­сти­ме и углав­ном и ре­кви­зи­ти ука­зу­ју на не­ки са­да­шњи ам­би­јент. А, те­ма је ве­чи­та, ак­ту­ел­на у свим вре­ме­ни­ма: би­ти за или про­тив ре­во­лу­ци­је, дру­штве­ног ан­га­жо­ва­ња, про­ме­на...

- Ме­не је нај­ви­ше за­ни­ма­ло где је гра­ни­ца дру­штве­ног де­ло­ва­ња чо­ве­ка, у ства­ри ак­ци­је, по­што је основ­ни про­блем пи­та­ње људ­ског де­ло­ва­ња у од­но­су на ре­во­лу­ци­ју, од­но­сно где се пре­ки­да мо­гућ­ност људ­ског де­ло­ва­ња у про­ме­ни дру­штва, или све­та око нас. За­ни­ма­ло ме је до ко­јег ни­воа све­сти мо­же­мо да иде­мо, уз упо­тре­бу ко­јих ин­стру­ме­на­та мо­же­мо да ме­ња­мо дру­штво, и ко­је су то, не ми­слим пр­вен­стве­но у етич­ком, не­го у оп­штем људ­ском сми­слу, гра­ни­це или мо­мен­ти, где не­ма да­ље, или не по­сто­ји мо­гућ­ност. Ма­да, ја ми­слим да ми ап­со­лут­но не жи­ви­мо с на­шим мо­гућ­но­сти­ма, или их не­ма­мо. Ап­со­лут­но не­ма­мо свест о то­ме ка­кви и ко­ји су нам ин­стру­мен­ти ко­ји­ма мо­же­мо ути­ца­ти на дру­штво, или на свет око нас – ка­же ре­ди­тељ ове пред­ста­ве Ан­драш Ур­бан.

Глав­ни ак­те­ри ове пред­ста­ве ју­че су но­ви­на­ри­ма ре­кли да је рад на њој био вр­ло те­жак, али за­ни­мљив, ка­ко ис­ти­че Та­маш Хај­ду, илу­стру­ју­ћи га као ду­га­чак пут, ко­ји во­ди на све стра­не, а тре­ба на­ћи пра­ви.

- У исто вре­ме игра­мо ове ли­ко­ве и као нор­мал­не и као не­нор­мал­не, не ма­ло „ова­кве“ и ма­ло „она­кве“, па не­ка пу­бли­ка иза­бе­ре кад сам нор­ма­лан, а кад ни­сам. У ства­ри, то је до­бро пи­та­ње: ко­је из­ван ду­шев­не бол­ни­це, а ко уну­тра? Ве­ли­ко је то пи­та­ње и у жи­во­ту. Ја­ко је ин­те­ре­сант­но би­ло ра­ди­ти са Ан­дра­шем Ур­ба­ном, јер он има чу­дан на­чин раз­ми­шље­ња у по­зо­ри­шту. Ме­ни је пр­ви пут да за­јед­но ра­ди­мо и ствар­но ми је ја­ко би­ло ин­те­ре­сант­но. Али, би­ло је те­шко, јер не мо­же­мо да ка­же­мо да је то што смо ра­ди­ли за­сно­ва­но на кла­сич­ном по­зо­ри­шту. Мо­ра­ли смо да на­ђе­мо по­зо­ри­шни је­зик, у ства­ри, да ми глум­ци на­ђе­мо не­ки за­јед­нич­ки је­зик са Ур­ба­ном, исту ли­ни­ју, траг... На­ви­као сам на то да ре­ди­тељ ви­ше ве­же ру­ке глум­ци­ма, а код Ур­ба­на има­мо ве­ћу сло­бо­ду, што не зна­чи да је он­да све лак­ше- на­по­ми­ње Ати­ла Ма­ђар.

Хај­ду и Ма­ђар по­твр­ђу­ју да су то­ком ра­да на пред­ста­ви по­се­ти­ли и ду­шев­ну бол­ни­цу у Чу­ру­гу, и да је и то би­ло нео­бич­но и за­ни­мљи­во ис­ку­ство. Та­маш Хај­ду при­ме­ћу­је да за не­ке бо­ле­сни­ке, кад би их ви­де­ли на ули­ци, ни­кад не би ре­кли да су ма­ло „оти­шли на не­ку стра­ну“. Има­ју ма­ну, ова­кву, она­кву, али он­да поч­не­мо да раз­ми­шља­мо ко­ли­ко ма­на са­ми има­мо, и ту се опет по­ста­вља пи­та­ње ко је ван а ко уну­тра, ка­ко до­да­је Ати­ла Ма­ђар. 

Оста­ле уло­ге у овој пред­ста­ви игра­ју: Ме­лин­да Ја­шков, Еми­на Елор, Зол­тан Шир­мер, Да­ни­ел Ху­ста, Сил­ви­ја Кри­жан, Аго­та Си­ла­ђи, Те­ре­зиа Фи­гу­ра, Арон Ба­лаж, Иштван Ке­ре­ши, Га­бри­е­ла Црн­ко­вић, Едит Фа­ра­го, Ати­ла Ги­риц, Ати­ла Не­мет и Га­бор Пон­го.

Сце­но­гра­фи­ју је осми­слио ре­ди­тељ Ур­бан, а ко­сти­ме Ма­ри­на Сре­мац. Ком­по­зи­тор Си­лард Ме­зеи је већ до­ста са­ра­ђи­вао са Ур­ба­ном и  на­во­ди да је овог пу­та пр­вен­стве­но пи­сао му­зи­ку за пе­сме, ко­јих има ја­ко пу­но у дра­ми.

- Пре­ком­по­но­вао сам пе­сме, и он­да из њих  кре­нуо да пи­шем му­зи­ку за пред­ста­ву. Основ­ни кон­цепт му­зи­ке је не­ка спре­га из­ме­ђу ро­ман­тич­ног и иро­нич­ног. Ја­ко је ва­жно што сам аран­жман ра­дио вр­ло јед­но­став­но, са што ма­ње ин­стру­ме­на­та, и што ма­ње аран­жман­ских ства­ри. Мо­рам да по­хва­лим глум­це, јер су се баш по­тру­ди­ли да до­бро от­пе­ва­ју пе­сме ко­је ни­су баш ла­ке – ис­ти­че Си­лард Ме­зеи.

После премијереног извођења, ре­при­зе су 10. и 23. фе­бру­а­ра.

Н. Пеј­чић

Фо­то: Б.Лу­чић