трепери и сија у даљини... Овај кратки запис новосадског сликара Драгана Јанкова о почетку дана у његовој малој „фабрици уметности“ истоветан је атмосфери која се осећа на његовим сликама и цртежима. Пред новосадском публиком наредних месец дана, на 24. самосталној изложби у Галерији Поклон збирке Рајка Мамузића, је медитативни и интимистички свет Драгана Јанкова који од самих почетака пре три деценије заокупља овог уметника.
На овој мини ретроспективи, највећој до сада, представљено је 126 радова, 110 уља из разних фаза уметниковог стваралаштва и 16 новијих цртежа. Поставка прати његов развој од прве слике излагане на Новосадском салону 1985. „Bonjour monsieur Dragche“, док је још био студент новосадске Академије уметности и коју означава као свој улазак у свет ликовне уметности, до радова насталих ове године. После 1989. следе одласци у Париз и излагање на великим светским салонима Гранд Палаис, Салон дес Реалитес Ноувеллес и Салон де маи, а почетком 90- их повратак у Нови Сад и наставак рада на новим циклусима.
Све ваше слике, без обзира на циклусе или промене колорита у појединим фазама, носе печат предане посвећености и аутентичног континуираног уметничког рукописа.
– Одувек сам радио на свом специфичном изразу који је јако лако препознатљив без обзира на годину настанка слике. Особита индивидуалност коју сам увек развијао и ка којој сам нагињао у свом раду су колорит пре свега и нека метафизичка прича која се провлачи кроз сваку моју слику или цртеж. Јако пазим на колорит и он се временом мења како се и ја мењам и препуштам различитим емоционалним стањима.
Шта покреће пут ка слици?
– Сам чин стварања је за мене јако важан, не само слика која ће се појавити на изложби. Ту налазим неку нову инспирацију. Волим да слушам музику док сликам, од класичне музике, духовне до савремене и она ми је важна приликом настанка мојих радова. Јако ми је битна управо та музикалност која се провлачи у мом сликарству, она је доминантна и извор је неке моје особености.
Сви критичари који су писали о вама увек истичу хармонију, склад, тишину и смиреност којом ваша дела одишу. Слободан Тишма у каталогу ове изложбе уочава неки неухватљиви флуид, нечујну музику која лебди изнад сваког пејзажа. Да ли уметник то носи у себи?
– То је последица моје тежње да тај мир буде доминантан на слици. Моје сликарство садржи дозу смирености. Она је последица мог рада на себи, утицаја других уметности, музике, књижевности, ликовне уметности, филма.
Који су ти утицаји из других уметности који су одредили вашу поетику?
– Што се тиче сликарства, највише су на мене утицали још од студентских дана Казимир Маљевич, Марк Шагал, а касније Ђорђо Де Кирико. Када је музика у питању, занимљива је била сарадња са Александром Вребалов, нашом композиторком која живи у Њујорку. Она је урадила неколико музичких дела инспирисаних мојим сликама. Сарадња са другим уметницима и њихови утицаји доносили су увек неке нове вредности.
Део ове поставке чине и ваши цртежи које сте ређе излагали. Какав је ваш однос према цртежу као основи визуелног мишљења?
– Цртеж ми је увек био полазиште ка слици. Временом сам дошао до цртежа као самосталног уметничког дела, на њима волим да разрадим читаву идеју коју затим преносим на слику. Доста сам цртао последњих година и овај нови циклус јесте последица управо тих цртежа који су настајали од 2012. године. Од када сам остао без атељеа и преселио се у мали простор Масариковој улици, морао сам прво да се навикнем на тај нови амбијент и са неке практичне стране цртежи су били оно чиме сам могао да се бавим. Тада су настали нови циклуси који су последица тих цртежа и они су доминантни у новом опусу. Хтео сам да у циклусу цртежа представим све оно што ме заокупља, то је била нека врста слободе од свега.
Та тежња ка слободи и вербално се појављује исписана на вашим делима.
– Данас је слобода најважнија ствар, сви толико причају о слободи, теже ка слободи, а све смо даље од ње, она нам све више измиче у сваком погледу. Тако сам осетио жудњу за слободом, сви се сећамо неких времена када се чинило да смо много више слободни и све је било отворено, доступно, сад као да су сви путеви затворени, и да је нажалост остало јако мало избора, али мислим да је то чињеница. И код других уметника данас се могу наћи сличне идеје.
Нина Попов
Бити сам са собом
Успевате ли, у свему што нас окружује, да тај свет уметности коме сте посвећени доживите као привилегију?
– У новом циклусу развијао сам идеју да у неко наше време које јесте хаотично, пуно немира, безнађа, у коме су људи забринути за будућност, уметност јесте излаз из свега тога. Уметност може донети једну врсту мира, спокоја, пружити људима наду у неку нову будућност. Мислим да ово јесте јако леп посао, јер уметност пружа ту могућност да човек буде сам са собом, да се бави собом, а то је велика привилегија у данашње време када се брзо живи и људи немају времена ни за шта, онда је таква врста посвећености заиста дивна ствар.
