недавно је у Рејкјавику уручена награда за мир која носи имена Џона Ленона и Јоко Оно (Lennon Ono Grant for Peace). Награду јој је уручила Јоко Оно, а Каталин Ладик је била у друштву Олафура Елијасона, Аја Вејвеја и Аниша Капора, који су такође овогодишњи носиоци престижног признања. Међу ранијим добитницима су и имена као што су “Пуси Рајот”, Доктори без граница, Џулијан Асанж, Лејди Гага, јер је једна од основних намера бијеналне награде, поред сећања на Џона Леона, подршка људима који се боре за бољи свет, опеваном у песми “Имеџин”.
– У Суботици имам наступ поводом моје нове књиге поезије. И даље пишем – почиње разговор Каталин Ладик, симболично заказан у некадашњој посластичарници “Загреб”, са погледом на Католичку порту и Трибину младих, данашњи Културни центар Новог Сада. – Излазе ми књиге. Ова се у преводу са мађарског зове „Сећања воде“ или „Меморија воде“. Одмах после тога, 20. новембра, путујем за Индију. Имам позив, ово је други пут, да режирам перформанс-представу. Премијера је 13. децембра. То ће бити перформанс-представа о врло значајној индијској сликарки, на неки начин феминисткињи, Амрити Шер-Гил. Она се сматра оснивачем модерног сликарства у Индији.
Прија ли вам повезивање и придруживање са уметницима светског гласа, као што су то Џон Ленон и Јоко Оно?
– Све што смо ми радили овде, паралелно се дешавало и у другим земљама. Није то да сам се ја сада прикључила светској авангарди, не знајући, ненамерно. Ми смо јој припадали, било да је неко водио рачуна о томе или не. Историчари уметности тада нису били, али сада, већ више од деценије, јесу фокусирани баш на овај део који је био занемарен. Мислили су да се иза “гвоздене завесе” не дешава ништа. Када су све искористили и проучили оно што се дешавало на Западу, почели су да гледају шта се дешавало овде, у Пољској, Чешкој, Мађарској, Југославији... И проналазили су благо. Сада су нас ставили на оно место које нам је и припадало. Многи су из Новог Сада, као Балинт Сомбати или Ласло Керекеш, и не само Новог Сада, Војводине, Загреба, Београда, већ тада, седамдесетих, били присутни, заједно са мном, на међународним догађајима, изложбама, перформансима, многим авангардним фестивалима. Они су, наравно, били интересантни за један ужи слој, али су били присутни и има докумената о томе.
Награда Џон Ленон и Јоко Оно за мир је повезана са односом према истини, храбрости, вредностима, ризику...
– Било ми је на памети све што сте навели. Увек ми је било важно да будем аутентична, да не лажем саму себе, да верујем у оно што радим, што пишем и изводим, показујем. То не говори о естетском квалитету, али претпостављам да мој опус на крају живота говори о томе да сам била у праву на неки начин и тиме што сам остала ту, што сам сачувала корене. Мултиетничке и мултикултуралне корене. Схватила сам од самог почетка да је то најважније. И не само да сачувам, него да их развијем и негујем, јер они су инспирација и обогаћују моје стваралаштво, па чак и мој живот, моју личност. Могла сам на Западу да живим од перформанса и поезије. Осамдесетих су ме наговарали да останем у Њујорку. У априлу 1980, била сам позвана на један значајан фестивал у Њујорку и Балтимору. Била сам тамо кад је Тито умро и већ онда је изгледало да ће бити непријатних промена. У Америци су ми рекли да би било добро да останем, да сам им врло значајна, а ја сам им рекла да не могу да оставим своју домовину. Управо сам ту реч употребила. Завидели су ми што имам осећај према домовини. То није била држава, за мене је то била домовина. Баш је то романтично, кажу они. Не знам, кажем ја, мени је то природно. Како кад сте ви тамо мањина, питају они. Не осећам да сам мањина, и српски је мањински у односу на енглески, кажем им. Нити сам се осећала, нити су ми то доставили на знање. Увек је било назначено: Каталин Ладик, пише на мађарском, из Новог Сада; и тако су ме прихватили. Ја немам никакав проблем осим проблема превођења на други, било који језик.
Међутим, домовина се распала, а ви сте ипак променили место боравка...
– Отишла сам из Новог Сада 1992. Син ми је студирао у Мађарској а, осим тога, овде за мене и за многе друге није било више ваздуха. Давила сам се, јер нисам имала креативног простора, слободе кретања... Почео је рат и нико се више се није бавио културом. Тада сам радила у Новосадском позоришту где су остале само жене. Репертоар је био уништен, моја каријера прекинута... Знала сам психозу у Мађарској, Румунији, генерације које су се деформисала док су биле затворене услед блока према Варшавском пакту. Могла сам да одем у пензију, отишла сам у Мађарску и поново се враћала овамо. Пензија је била мала, морала сам нешто да радим. Већ сам имала име као песникиња, па су ме позвали у један часопис да будем уредница рубрике за поезију, затим су ме позвали у приватну глумачку школу да предајем ту моју праксу са гласом, и са та два позива, којима се раније нисам бавила, све ми је било ново. Захваљујући приходима могла сам помагати своје који су остали у Новом Саду. Била сам близу сина који се у међувремену оженио, пустио корене, па сам и ја пустила корене, али нисам прекинула везу, напротив. У време најлуђег бомбардовања добила сам позив да гостујем у Центру за културну деконтаминацију, била сам у вези са часописом “Про фемина”...
А чак и сад имате представу у Новосадском позoришту (Ујвидеки синхаз), “Оф” Золтана Пушкаша, рађену по мотивима вашег текста “Буђење у Вроцлаву”!
– Чудан је био тај позив. Због финансијских разлога нису могли а остваре предвиђену представу и требало им је нешто јефтино, у ствари бесплатно. Текст сам писала поетски, на тему граница, јер сам тад већ била фокусирана на ситуцију у Будимпешти и Мађарској, дизање тих жичаних ограда. Пре тога сам имала перформанс, који сам извела у Мађарској, потом у Гетеборгу, недавно и у Милану, “Tranzit zoon”, зоон као биће. Идеја је та да је људско биће стално у некој транзицију, стално на неком путовању, физичком или унутрашњем. Та два путовања су код мене повезана, и у перформансу и у тексту. То је мој лични живот. Чим сам осетила да ћу бити затворена, почела сам да паничим. Мислим да је сваки човек такав.
Кад смо били на станици Келети у Будимпешти, поистоветила сам се са тим људима, сетила се својих фобија, стресова и траума, и тако почела да пишем текст. Стално сам постављала питање, поетско питање, да ли сам на правом путу, да ли сам изабрала прави пут. То је питање и ствараоца - да ли сам на добром путу? Ако не лажем, онда сам на правом путу, без обзира који је. У тексту се често понављају ти мотиви “ићи, ићи, ићи напред” и “да ли је то прави пут”. Поставља се и питање да жене не желе да рађају у нељудским условима. Саме себе ограничавају, неће да рађају људско биће које ће имати живот који не доликује човеку. Тај мој текст, кад су ме позвали да га дам бесплатно, глумци су веома заволели. Инспирисао их је да осете своју личну драму, да га допуне својом личном причом. Феноменални редитељ Золтан Пушкаш је то препознао и толико му храбро пришао да је то семе развио у цвет. Ја сам само покренула нешто што су они потом развили у нешто своје. Веома ми се свиђа што су то назвали “Оф”, јер ме то враћа на мој почетак овде у Католичкој порти, на Трибини, где је све било “оф”. То значи да авангарда још увек делује.
Игор Бурић
