драме „Три лица туге” Жељка Јовановића, у којој Миа игра једну од главних улога. Миа Симоновић је изникла из глумачке породице, она је унука прослављеног глумца Стевана Шалајића (1929-2002).
Подсетимо, окосницу представе „Три лица туге”, која ће у режији Филипа Марковиновића премијерно бити изведена 6. марта на Камерној сцени СНП, чине приче три жене различитих генерација, чију је животну судбину обележило Прво велико светско убијање.
– Велика је одговорност што истинитије приказати однос према рату, страдању, губитку вољене особе... – каже ми Миа. – Изазов је тим већи јер костур структуре представе заправо чине три монодраме. А ми на Академији нисмо посебно радили монодраму. И стога ми пуно значе редитељске смернице. Наравно, увек могу да се посаветујем са колегиницама из представе, Сањом Микитишин и Тањом Пјевац, али јако ми је битан и тај поглед „са стране”. Јер, када си сам на сцени, сам мораш и да заслужиш пажњу публике. Не сме бити монотоно, важни су темпо, ритам, осећај за то када треба говорити тише, када гласније… Но, чак и када мислиш да си све урадио најбоље што умеш, редитељ је ту да те, ако је потребно, коригује: „Овде си ме сморила...” или „Онај део није био добар јер те не разумем шта причаш...“ - каже млада глумица.
Када је реч о улогама у институционалним театрима, Миа је била део глумачке екипе комада „Мистерија” Петра Грујучића, који је 2004. на сцену сомборског Народног позоришта поставио Душан Петровић, а потом се лане нашла и у подели „Вечитог младожење” по Јакову Игњатовићу у режији Даријана Михајловића у СНП-у...
– Представа у Сомбору ми је пуно значила, не само зато што се радило о мом првом професионалном ангажману, већ пре свега јер је био у питању први позоришни кастинг на који сам ишла. Али заиста прави кастинг: ти стварно нешто припремиш и изведеш пред жиријем, који онда стварно бира на основу онога што си показао... Када сам добила улогу, први пут сам осетила да сам заиста нешто постигла с тим што радим. Ипак, једно од најбитнијих досадашњих мојих искустава била је сарадња са редитељем Харисом Пашовићем, који ми је био професор на мастеру, на представи “За шта бисте дали свој живот”, која је настала у копродукцији у копродукцији Ист-вест центра из Сарајева, Босанског народног позоришта из Зенице, Ујвидеки синхаза и Позоришта „Промена”. Био је то изузетно узбудљиви процес, са пуно љубави према томе што радимо и људима с којима радимо, и са пуно слободе, изузетно важне на почетку глумачког живота...
Овим је Миа на најлепши начин започела причу о Позоришту “Промена”, које ће свој други рођендан прослављати наредних седам дана, односно од вечерас до 26. фебруара.
– На АУНС четири године радиш са истим људима, са својом класом, својим професором, асистентом… Стварате заједно, упознате се, будете породица… Али поновним оснивањем Позоришта „Промена” смо желели да добијемо и то да се сви департмани на Академији уједине, па да сарађујемо и са ликовњацима, који нам раде сценографију, и са музичарима, са дизајнерима звука, светла… На пример, пре две године смо радили “Осећај браде” Ксеније Драгунске, где је у екипи било нас 15 са неколико различитих класа. И у том смислу је нама глумцима било јако значајно што више нисмо имали око себе само људе с којима смо навикли да радимо, већ и многе друге с којима је требало наћи заједнички језик и ујединити се око једне идеје. Тада на конкретном примеру видиш каквих све има размишљања изван твоје мале глумачке породице, каквих приступа раду… И како ти функционишеш у односу на такво окружење.
Позориште „Промена” се, објашњава Миа, тако показало и као одлична припрема за сусрет младих глумаца са „великим светом”. Али и, додаје, као својеврсно уточиште које им и сада, након завршетка студија, пружа одређени осећај сигурности...
– Од почетка студија нас је професор Борис Исаковић постепено уводио у тај “велики” позоришни свет. Јер, када улазиш у професионалну продукцију као појединац, без своје класе, мораш да на време прихватиш чињеницу да старије колеге често немају исте приоритете, да нови комад за њих јесте изазов, али је у исто време и посао који треба одрадити па ићи даље, посао од којег ваља живети, плаћати рачуне... А вечита дилема младих глумаца је да ли прихватати улоге да би могао да се прехраниш или не одступати од својих идеала и визија, па по цену тога да на крају радиш неки други посао, за који се ниси школовао. У сваком случају, захваљујући „Промени”, моје колеге и ја и да не радимо ништа, да немамо посла, ипак знамо да ћемо бар једном месечно одиграти представу коју волимо да играмо, и то за публику која воли оно што се у „Промени” ради. А данас је заиста луксуз радити оно што волиш, са људима које волиш. Тако ћу и ја остати у „Промени” у представама које сам радила као студенткиња, мада није искључено да ће се радити још неки пројекти, попут „За шта бисте...” где ћу, ако ме позове да играм неко од мојих колега – позив радо прихватити.
М. Стајић
„Помери се с места”
Миа је још док је била на Академији глумила у серији „Помери се с места” Слободана Шуљагића, снимљеној у продукцији Радио-телевизије Војводина, у којој су јој партнери позната лица новосадског глумишта Александар Гајин, Гордана Јошић Гајин, Силвија Крижан, Атила Мађар, Милован Филиповић...
– Упознала сам се са начином рада „испред камере”, који је за мене био потпуно нов. За три месеца смо, рецимо, завршили чак 24 епизоде, и то тако што данас, на пример, снимамо сцену из треће, а сутра почетак пете и крај петнаесте. Још важније, не једном ми је редитељ Шуљагић скретао пажњу на то да смањим гестикулацију, или да се стишам, да не морају да ме чују у последњем реду... Гледано са стране, увек се поставља питање има ли разлике у глуми у позоришту и на филму. И сада, барем према мом невеликом искуству, могу да кажем да је исти доживљај лика, мисија, емоција, али су глумачка средства значајно другачија. У сваком случају, бити део овог пројекта представљало је веома значајно исуство. Али тренутно ме, признајем, позориште више узбуђује. Наравно, не бих имала ништа против и да снимим филм или нову серију. Али позоришту сам ипак приврженија - каже Миа Симоновић.
Недеља Промене
„Недеља Промене” почеће вечерас свечаном церемонијом отварања, а сутра су на програму представе “Путујуће позориште Шопаловић” класе Јасне Ђуричић и „Лизистрата или Поразговарајмо мало о рату и миру”. У среду је “Буре барута” класе Бориса Исаковића, а затим ће уследити извођења представа: „Шест лица траже писца” Давида Алића, “Чернодрински се враћа кући” Љубослава Мајере, “Обзирна блудница” (колективна режија), “Ручни рад или тајна једног писма” Жана Клода Даноа, у режији Николе Кончаревића. У суботу гостује бањалучка Академија уметности са Мрожековим „Емигрантима”, а у недељу се рођенданска прослава завршава концертом. Све представе биће изведене на сцени у Мултимедијалном центру АУНС (Ђуре Јакшића 7), осим Шопаловића, за које је резервисана учионица број 12.
