Било је, међутим, и оних којима се никако није свидело што се „трубадур прогурао испред правих песника”. Постоји ли црвена линија између „трубадура” и „правих” песника – и где би она била, питали смо Милана Б. Поповића, једног од најпродуктивнијих песника нове генерације чији су стихови уграђени у песме “Дел Арно бенда”, “Инстант карме”, Вуду Попаја, Скај Виклера, бенда “Брокен Арроњ”, Николе Чутурила...
– Не постоје “прави” песници, па чак ни „трубадури“ – каже Милан Б. Поповић. – Постоје мудри и искусни, клесани и проживљени, фрустрирани и патолошки, рефлексивни али не и патетични... Ја бих додао да постоје и искрени, тзв. исповедни песници - и они јесу темељ поетике и код нас и у свету- без рамова и окова, који поезијом прибегавају као својеврсном вентилу од капитализма који доминира у свим друштвеним сферама. Дакле, нема црвене, па чак ни црне линије, има само истине или лажи. Песма ваља или не ваља! Нема ту много мудровања, то се једноставно осети!
Драгослав Андрић је антологијом „Стерео стихови” у једном тренутку направио огроман помак у гледању на рок поезију на овим просторима. Но, чини се да смо се сада поново вратили неколико корака. Или грешим?
– Не грешите. Ја сам доказ, јер сам добром вољом ретких уредника културних страница, можда највидљивији у медијима, а и даље заправо делујем из сенке, полу или из потпуне илегале. То ми на неки начин и прија, јер онда сам и постављам “правила игре”, а притом разбијам у парампарчад успостављене конвенције, надам се, једним добрим песничким директ-ударцем!
Да ли је и у којој мери са недавним објављивањем двоструког ЦД-а „Хронично неуморни”, компилацији нумера на ваше песме, повећан интерес читалаца за поезију коју пишете?
– Јесте повећан. То ми је свакако био и један од циљева и у суштинском и у географско-координатном смислу. Наиме, циљ од круцијалног значаја је да моја поезија, преко свих ових музичких састава с којима сам сарађивао, најпре дође до њихове публике, и уђе у њихове концертне сет листе, и да онда тако допре до ширег круга људи. И сада нема дана а да ме не контактирају представници од “винтаге” до “теенаге” публике, који би волели да поседује неко од моја четири досадашња књижевна или два музичка издања. Јављају ми се и они којима читање поезије и није било неки посебан репер вредновања, али им се сада она, тако “на тацни” понуђена, свидела, јер се конзумира увијена у музички лако допадљиву али изузетно квалитетно припремљену обланду. Иако моје песме “нису на прву лопту“, нису баш „лаки“, већ су пре „тешки“ комади.
На албуму „Хронично неуморни” има репрезената и регеа, и хип-хопа, и мало чвршћег рока. Ако пробате да се мало измакнете - наравно, колико је то аутору могуће – у ком музичком правцу вам стихови најбоље функционишу?
– Искрено, уз акустичну гитару и клавир са једне стране пера и микрофона, и с друге стране уз оперски готик метал у стилу београдског састава “Абонос”. Уосталом, њихово извођење песме “Урлик” било је иницијални окидач да се уради први ЦД нумера на моје стихове - хард&хеавy компилација “Време бруталних добронамерника”. Сада, заједно са нумера са ове друге компилације, стижемо до укупно 50 изведених песама. То је огроман подухват свих музичара са којима сам, на обострано задовољство, сарађивао.
Не инсистирате на унисоности поетског израза, напротив. Да ли избор стила и форме унапред задајете себи или су они плод тренутне инспирације?
– Принцип “пишем па како испадне” је крајње депласиран и тога се гнушам. У неку руку, појави се трен који могу подвести под добро и креативно каналисан диктат подсвести. То је симпатично, такође. Међутим, инспирације има или нема. Деси ми се да у једном дану напишем три песме, а да потом шест месеци не осетим потребу за писањем. Време је сурово као и свакодневница. Могуће је да колико год то погодује као инспиративни кључ, толико снаге, менталне и духовне, и узима, па се губи на елану и квалитету у исто време. Али нема те силе која би мене од поезије одвојила! Поезија је (мој) спас!
М. Стајић
