за коришћење и сада испаштамо. Не занима нас више да ли кршимо неке норме и имамо оправдање за све, а то је само део проблема. Јел’ неко добио пацку за нешто лоше што је урадио?! Није, колико видим – говори нам познати новосадски аутор стрипа Младен Ољача, који је ове недеље заједно са писцем Сашом Јовановићем и ексцентричним музичарем Новосађанима представио књигу “Милан Мумин за почетнике, понављаче и неупућене”.
Након вишегодишњих припрема изазваних одсуством, професионалним и породичним обавезама Милана Мумина, дуго очекивана књига је коначно пред нама, а о томе да ли је музичар, глумац и херој романа Мумин постао најпрепознатљивија урбана институција, Ољача скромно каже: “Лично, мислим да јесте. Да ли остатак популације тако мисли - нисам сигуран. Не знам колико је публике изгубио одласком у Америку, део те нити је свакако нестао. Занимљиво је што кажеш да се Новосађани пробију до нас тек када оду. Мумин је постао полуновосађанин, он је такав човек, воли динамичан начин живота, а шта то говори о нама, можда је то наше проклетство, да мораш отићи да би постао неко и нешто. Из моје бранше, примери су Зоран Јањетов и Бранислав Керац. Да изађемо сада на улицу и питамо људе ко су, вероватно њих 80 посто не би знало, а Јања је у Француској одавно звезда! Тада су и почели људи да га зову, “хајде дођи на радио, хајде неки интервју да пустимо у новине, дођи мало на ТВ”, а док је био овде и радио за домаће издаваче и себе било је - ко је тај Јања”.
Како објашњаваш такав однос према појединцима?
– Сумњамо у домаћи квалитет. Морамо прво да се докажемо напољу, постанемо звезде, па да кажемо “еј види, овај стварно нешто вреди”.
Да ли смо толико корумпирани да признање увек доводимо у везу са непотизмом и противуслугама?
– Врло је могуће да смо толико трули да на тај начин размишљамо о онима који су успели. Можда смо мало и завидни. Али ту има и други део приче, зашто га сада, када је успео напољу, признајемо ако смо и даље завидни? Занимљива тема. Мислим да не верујемо у себе довољно јер нисмо поверљиви, по нама се прави квалитет потврђује у иностранству.
Да ли Јањетов заслужује националну пензију?
– Без дилеме! Има ту још заслужних, поменути Бане Керац и Тоза Обрадовић, његов дугогодишњи сценариста. Они су кандидовани за Октобарску награду Новог Сада, али очекивано - нису прошли.
Зашто?
– Тешко питање (смех).
Извини, инсистирам да кажеш да од њих нема политичке вајде?
– Вероватно си у праву, сам си дао одговор. То је управо то, срж нашег проблема.
Зашто су стрипаyије најзабавнији гости Интервјуа недеље?
– Заиста јесмо (смех)? Део одговора је у претходном питању, не уживамо превелику пажњу шире заједнице, ми се изненадимо да некога уопште нтересује шта радимо. Осетимо се важним и бескрајно нам је забавно. Желимо да попричамо о свему, па и о ономе о чему други не би смели. Не бојимо се да испаднемо смешни, за разлику од политичара и сличних, који вероватно не мисле 90 посто ствари о којима јавно говоре. Људски је показати какав си заиста, што ти сада говорим у диктафон рећи ћу ти и сутра на улици.
Има ли Нови Сад стрип сцену?
– Зависи како је дефинишемо. По мени, сцену чине издавачи, публика и њен одзив - да можемо да живимо од тога. Ако је то сцена, онда не постоји, баш због последњег сегмента. Нема публика новца да би ми живели од стрипа. Ако сцену редукујемо на издаваче и малобројну публику која то прати, онда је сцена никада богатија. Издавача има више него у златна времена “Дневника” и “Маркетпринта”, а то је новосадска вертикала која је држала стрип деценијама. Парадоксално, сада је озбиљан проблем за љубитеље стрипа да финансијски испрате све што се појави.
Кажеш да се стрип ипак пробио у интелектуалне кругове?
– Да, сада је срамота рећи да ниси прочитао ниједан стрип ако си интелектуалац. Пре 30 година је то била бламажа, на новосадској Академији уметности се није благонаклоно гледало на утицај стрипа у радовима студената, а данас су тамо професори и асистенти који су одрасли на њима и постоји чак неколико дипломских радова на ту тему.
Да ли је новосадски Стрип викенд више од традиције?
– Мислим да му озбиљно фали реклама. Редовно сам тамо, звао пријатеље који нису у том свету и били су изненађени јер никада нису чули за то. Триста људи за оба дана - то је срамота за град ове величине. Рецимо, пре две године је била самостална изложба Зорана Јањетова и она је била најмасовније посећена. Ако је то име за које је неко чуо, ако постоји маркетинг и интересовањ медија, одмах се скупи већи број људи. Наравно, било је ту људи који су “видели и били виђени” и добронамерно пребацујем организаторима јер је свима у циљу да се култура стрипа омасови.
Генеза твоје инспирације у последњих 15 година?
– У нашој свакодневници инспирација ти не треба, толико је искарикирана да остајеш без потребе да то сам учиниш. Препричаш догађај реално и људи ће рећи “јел’ ово могуће”? Садашњост је креативна сама за себе, инспирација нам је непотребна и ми преписујемо стварност.
Теже ти је зато што Нушић живи на сваком ћошку?
– Можда и јесте, ако тако поставимо ситуацију. Тешко ми је да изненадим свекодневницу, а то ми је посао. Ако смислим идеју увече, сутра ће се стварно десити, али опет је урадим с надом да неко то није испратио, али већ следећег дана рећи ће “па овај је преписао” (смех).
Друштвени центар је закатанчен, поново?
– Зар ти треба коментар! Друго избациавње, без повода, ми једноставно убијамо културу! Ово мало алтернативне културе која нам је преко потребна и људи који су волонтерски урадили нешто, а ми ћемо их убити. Шта онда да очекујемо од културне сцене и нас самих, какви ћемо бити ако нестане и ово мало што нам се нуди на длану, бесплатно?
И прошла и садашња градска власт су врло неспретно и неосетљиво поступиле у случају ДЦ?
– Бацили су све у ветар! Е, то је прича о нама, о Новом Саду, у шта смо се претворили. Ако немамо слуха за такве ствари, бојим се да бољитка нема, чак ни повратка на старе године, а камоли напретка.
Зашто ДЦ није препознат као алтернативна кафанама и коцкарницама у којима труле и деца политичара?
– Вероватно из личног угла то и препознају али се плаше да признају. Ипак се на таквим местима отвара ум, људи почињу да размишљају, стварају се креативне идеје. У интересу сваког политичара је да то спречи јер му се љуља столица ако се умови отворе. Али ће зато напунити медије турбо фолком, који ће деци понудити боље одрастање у двоструком моралу. Институције не представљају опасност по власт док год од људи не почну да стварају људе и учине их мислећим бићима, а ДЦ баш иде у том смеру.
Новосађани су ћутке прешли преко срозавања културе?
– Бунт је нестао годинама убијања у мозак. Ништа нам више није битно, чак ни зарад своје користи нисмо спремни да се мрднемо.
Истовремено ћемо се згражавати над културним геноцидом?
– Да, “згражаваћемо се”. Боље да видимо пар облина, то ће нас амортизовати уместо бенседина, а озбиљне ствари ће нас само додатно оптеретити, још горе ако се ангажујемо - онда и батине можемо добити, а камоли угрозити егзистенцију.
Игор Михаљевић
