Откупи, аквизиције, пред судом јавности

Тачно је да нам је парламентарна култура на ниском нивоу, али да чиновници државе - (не)популарни политичари - знају да се праве Енглези, и то је тачно! Овај закључак од

чувене Пашићеве анегдоте “какви сте ви Енглези, такав вам је и парламент”, долази са панел-дискусије “Аквизиције савремене уметности - Значај и изазови”, одржане пред крај прошле недеље у Музеју савремене уметности Војводине, где се развила бурна расправа која је на много начина приказала сав хаос који влада на домаћој ликовној сцени.

Повод за дискусију била је изложба “Аквизиције МСУВ: Откупи и поклони 2012 - 2015”, у оквиру које су, поред уметничких радова поклоњених или откупљених редовним годишњим откупом, изложени и они откупљени путем конкурса Министарства културе и информисања за финансирање уметничких дела. Док са једне стране није споран значај поновног увођења институције “откупа” (конкурс је овако легитимисан, иако легално представља нешто друго), нити су спорне вредност аквизиција и значај проширења уметничког фонда МСУВ, на много места се показала мањкавост формалне структуре конкурса, односно немогућност да “закрпи све рупе” на локалним сценама, којима је начелно био намењен (институције којима је оснивач Република нису имале право учешћа). Панел-дикусију отворену за јавност коју су у овом случају репрезентовали запослени кустоси МСУВ, неколицина самосталних уметника и исто толико новинара медија заинтересованих за културу, водио је конзерватор-рестауратор МСУВ Лука Кулић, а гости су му били координатор за савремену визуелну уметност и мултимедије из Министарства културе и информисања Димитрије Тадић и уметник Урош Ђурић, чији је рад нашао своје место на изложби у МСУВ.

Док је Тадић, кудећи рестриктивност правног оквира, хвалећи амбициозност актуелног министра Тасовца и заслугу што је за конкурс испословао изненађујући буyет од 100 милиона динара, скренуо пажњу на слабо искоришћени простор за финансирање продукције нових радова, припрему простора за постављање радова, учешће више јавних институција које би показале интерес за културу, Урош Ђурић је и поред позитивне оцене за иницијативу, ипак одрешито приметио да је конкурс функционисао на принципу ауторског хонорара, који је од номиналног износа умањеног за све дажбине остао више симболички, него оперативан. Ђурић је подсетио да је то само наставак опасно наопаке логике и “Динкићевих закона” из 2005, који су уметнике довели до социјалне несигурности и ивице егзистенције.

- Имамо вољу која тражи администрацију - поручио је Ђурић, одбивши да преобраћен у Дон Кихота губи своју стваралачку енергију у борби за осмишљену културну политику. Он је имплицитно рекао да је уметник баш зато уметник да не би трпео нечији идиотлук, или пословао као бизнисмен. Скоро да је непотребно било додати да се улагања у културу враћају друштву, као што се ликовни уметник хонорарима по правилу не богати, него их враћа у услове и средства за рад и државне токове новца.

Кустос МСУВ Небојша Миленковић је такође рекао “супер што имамо конкурс”, али је Тадићу предочио низ конкретних проблема: правне процедуре којима се други терају да крше закон (парадоски и колизије са Законом о јавним набавкама - прим. нов.), неједнакост услова за све потенцијалне учеснике, нејасноће око тога да ли је конкурс вредносна или социјална категорија с обзиром на то да се путем њега намирују и врхунски и уметници-наивци, контрапродуктивност ставке да је конкурс отворен само за дела рецентне уметничке продукције. Миленковић је довео у сумњу и институције јавног позива и јавног рада комисија, на шта се, на неки начин, надовезао Живко Грозданић Гера, уметник из Вршца који је најоштрије протествовао против затворености процеса и одлука комисије МСУВ у погледу актуелних откупа и аквизиција. Грозданићево реговање подсетило је на незадовољство на делу локалне новосадске сцене ликовних уметности што на конкурсу није препознат и подржан њихов рад, а Грозданић је то потврдио прозивком да би на дискусију дошло и свих 50 уметника, да нису дигли руке од МСУВ као репрезента и њихових интереса.

Ово није све, а пале су и сузе. Испоставило се тачним и то да тамо где се проблеми не решавају, они ескалирају. Као и то да где је монолог, дијалог не постоји. Можда је и најречитија била ћутња службеника Министарства.

И. Бурић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести