По­зив на пу­то­ва­ње

Ауто­ри су, сва­ки за се­бе, и сва­ки на свој на­чин пи­са­ли о те­ми из на­сло­ва овог за­ни­мљи­вог шти­ва. Ка­да се књи­га отво­ри, са ле­ве стра­не је исто­ри­ча­рев текст „Пу­то­ва­ти кроз Ср­би­ју у сред­њем ве­ку“, а са де­сне, књи­жев­ни есеј „Пу­то­ва­ње или дво­сми­сле­ност“. Да ути­сак бу­де пот­пун, до­при­но­се и број­не ко­лор илу­стра­ци­је- сли­ке оста­та­ка сред­њо­ве­ков­них утвр­ђе­ња, нов­ца, на­ки­та, по­су­ђа и дру­гих пред­ме­та из сва­ко­дне­ви­це љу­ди ко­ји су жи­ве­ли у сред­њем ве­ку.

Уред­ник овог из­да­ња Го­ран Пе­тро­вић на­во­ди да „Сред­њо­ве­ков­ни пу­то­во­ђа“  ла­га­но, по­у­зда­но, на уз­бу­дљив и за­ни­мљив на­чин ре­кон­стру­и­ше јед­но дру­го вре­ме, ка­да се пу­то­ва­ње ни­је пред­у­зи­ма­ло због до­ко­ли­це или ра­ди пре­сти­жа. Ту­ри­ста го­то­во да и ни­је би­ло, на­ро­чи­то у мо­дер­ном зна­че­њу те ре­чи, (на­ста­лом у пр­вој по­ло­ви­ни 19. сто­ле­ћа), али се ите­ка­ко пу­то­ва­ло.

 Исто­ри­чар у свом де­лу за­јед­нич­ке књи­ге твр­ди  да се на чо­ве­ка сред­њег ве­ка у срп­ским зе­мља­ма с пра­вом мо­же да при­ме­ни син­таг­ма ho­mo vi­a­tor (чо­век пут­ник). А књи­жев­ник об­ја­шња­ва за­што је он­да­шњим пут­ни­ци­ма би­ло ва­жно да уоча­ва­ју де­та­ље и да их пам­ће­ње до­бро слу­жи. Пет­ко­вић је еру­ди­та па нам, сем де­ло­ва соп­стве­них пу­то­пи­са, до­но­си и раз­ми­шља­ња дру­гих ауто­ра на те­му пу­то­ва­ња. За ње­га су пу­то­ва­ња дво­сми­сле­на, ви­ше­знач­на („Пу­то­ва­ње или дво­сми­сле­ност“) и на­по­кон, „Увек је пи­та­ње за чим пут­ник тра­га“.

 Љу­ди се од­вај­ка­да и сме­ју и пла­чу над истим ства­ри­ма, на­во­ди у сво­јим „Есе­ји­ма“ Мон­тењ, а ци­ти­ра га Пет­ко­вић на по­чет­ку свог есе­ја . Пет­ко­вић на кра­ју за­кљу­чу­је: „А чи­та­лац има пра­ва да се сме­је та­мо где пу­то­пи­сац пла­че, за­пла­че та­мо где се овај на­сме­је“. Ова књи­га, и са ле­ве и са де­сне стра­не, ту­ма­чи нам и ко­ли­ко уз­бу­дљи­вих зна­че­ња кри­је уоби­ча­је­на син­таг­ма „сре­ћан пут“, он­да и са­да.

Ра­дић и Пет­ко­вић су са­ра­ди­ци од ра­ни­је. У го­ди­на­ма то­ком ко­јих је на­ста­јао Пет­ко­ви­ћев из­ван­ред­ни ро­ман „Са­вр­ше­но се­ћа­ње на смрт“(ко­ји се, из­ме­ђу ста­лог, ба­ви па­дом Кон­стан­ти­но­по­ља ), исто­ри­чар је пи­сцу по­мо­гао да бу­де исто­риј­ски пре­ци­зни­ји. У књи­зи „Сре­де­њо­ве­ков­ни пу­то­во­ђа“ два раз­ли­чи­та ру­ко­пи­са пот­пу­но су ком­па­ти­бил­на, ста­па­ју се, за­пра­во, у је­дан по­глед, ко­ји са­вре­ме­ном чи­та­о­цу (и пут­ни­ку) ну­ди не­ве­ро­ват­не уви­де у вре­ме­на за ко­ја се по­гре­шно ми­сли да су би­ла мрач­на.

 Р. Ло­ти­на