ПРЕ­МИ­ЈЕ­РA: Там­ни­це свет­ске, ру­пе су људ­ске

Ре­во­лу­ци­ја је­де сво­ју де­цу. У кон­тек­сту у „Ma­rat the Sa­de“ пре­на­сло­вље­ног тек­ста Пе­те­ра Вај­са и пред­ста­ве Уј­ви­де­ки син­хаз ко­ју је ре­жи­рао Ан­драш Ур­бан, она их је... Гла­гол је вул­гар­ни­ји, али са­свим при­кла­дан. Ри­му­је се. Не­ма ре­во­лу­ци­је без ко­пу­ла­ци­је.

„Ma­rat the Sa­de“ је пред­ста­ва ко­ју не вре­ди пре­те­ра­но опи­си­ва­ти, не са­мо за­то што је сло­же­на и стил­ски ра­зно­вр­сна и жи­во­пи­сна, са ве­ли­ким ан­сам­блом ко­ји зра­чи из­во­ђач­ком енер­ги­јом и убе­дљи­во­шћу, не­го за­то што се та­кво што мо­ра ви­де­ти! Ни­је за оне са сла­би­јим сто­ма­ком, иако се ре­ди­тељ свој­ски тру­дио да ве­о­ма жи­ви бу­ду сви за­бав­ни по­тен­ци­ја­ли от­ка­че­ног Вај­со­вог тек­ста, тек­ста ко­ји је био пре­те­ча не са­мо Ми­ле­ро­ве „Ха­млет­ма­ши­не“, не­го све­га оно­га што се да­нас на­зи­ва пост­драм­ским, окру­же­њу у ко­јем Ур­бан пли­ва као ша­ран у во­ди, да ис­ко­ри­сти­мо је­дан од ње­го­вих за­штит­них зна­ко­ва, ов­де из­о­стао, баш као и мно­ге дру­ге пре­по­зна­тљи­ве „сит­ни­це“ из ње­го­вих ре­жи­ја, чи­не­ћи пред­ста­ву Уј­ви­де­ки син­хаз де­фи­ни­тив­но по­себ­ном у уз­бу­дљи­вом опу­су уз­бу­дљи­вог ре­ди­те­ља ка­кав је Ур­бан.

Ка­ко се то ре­жи­ја рас­пле­ла у за­мр­ше­ној, ком­плек­сној дра­ма­ти­ци „Про­го­на и уби­ства Жа­на По­ла Ма­раа, у из­во­ђе­њу бо­ле­сни­ка ду­шев­не бол­ни­це у Ша­рен­то­ну по за­ми­сли Мар­ки­за де Са­да“ (пу­ни на­слов Вај­со­ве дра­ме)? Пу­тем чул­но­сти, пу­те­но­сти, пу­тем Са­да, баш ка­ко то и Вајс ра­ди, не би­ра­ју­ћи слу­чај­но за сто­жер дра­ме јед­ног ре­во­лу­ци­о­нар­ног про­та­го­ни­сту (при­ка­зан као мла­ди и ју­но­сни Ма­ра Та­ма­ша Хај­дуа) и јед­ног ко­пу­ла­ци­о­ног ан­та­го­ни­сту (ис­ку­сног и до­бро­др­же­ћег де Са­да Ати­ле Ма­ђа­ра). Њи­хо­ве исти­не су су­ко­бље­не чак и кад то ни­су, а Ур­бан фу­ри­о­зним рит­мом, са мно­штвом сон­го­ва и фи­зич­ке ак­ци­је глу­ма­ца, не до­пу­шта ни да се пре­ви­ше раз­ми­шља о све­му то­ме, о мо­гућ­но­сти­ма про­ме­не, за­пра­во о кон­стан­та­ма у људ­ском ро­ду – ње­го­вом кр­ва­вом лу­ди­лу.

Са­ди­стич­ки, од­но­сно сек­си­стич­ки ис­ко­рак из по­ли­тич­ког оса­вре­ме­њи­ва­ња (пред­ста­ва је пра­ви ма­ли ерот­ски шоп), сна­жан је и ефек­тан, јер ис­ти­че оно че­га се нор­мал­ни сти­де, а чи­ме се лу­ди по­но­се, стал­но из­вр­ћу­ћи, пер­вер­ту­ју­ћи па­то­ло­шку сли­ку ци­ви­ли­зо­ва­ног људ­ског дру­штва. Бр­зим из­ме­на­ма си­ро­вих, бру­та­ли­стич­ких сце­на, не­по­сред­них као и текст, њи­хо­вим пре­пли­та­њем и раз­ви­ја­њем раз­ли­чи­тих ни­воа при­че (пу­бли­ка-упра­ва-лу­да­ци-Ма­ра/ Сад), Ур­бан је прак­тич­но оства­рио ор­га­змич­ност ви­део мон­та­же, фил­ма и те­ле­ви­зи­је, али не оне ко­ју гле­да­мо ван, не­го оне уну­тар на­ших гла­ва, кад је реч о при­ро­ди дру­штва и по­је­дин­ца, њи­хо­вим слич­но­сти­ма и раз­ли­ка­ма.

Сјај­на му­зич­ка ма­три­ца Си­лар­да Ме­зе­и­ја, ко­ја под­сти­че фе­ли­ни­јев­ску фол­клор­ност ли­ко­ва и џе­зер­ски кре­а­ти­ван не­ред, за­пра­во је основ­на ли­ни­ја рит­ма рад­ње. Му­зи­ка је за­пра­во це­ло де­ло – ап­стракт­но чул­но и не­пре­кид­но! Чи­ста му­зи­ка, што би се ре­кло – пе­сма, су и дра­ма­тур­ги­ја (Кор­не­ли­ја Го­ли), сце­но­гра­фи­ја (Ан­драш Ур­бан), ко­сти­ми (Ма­ри­на Сре­мац)!

Ево (бар) не­ких илу­стра­ци­ја: Ма­ра ни­је у ка­ди, већ у „ка­ди­о­ни­ци“, ре­во­лу­ци­ја је бу­квал­но ко­пу­ла­ци­ја јер је не из­во­де љу­ди не­го лут­кар­ски ани­ми­ра­ни дил­дои, ко­ји се ко­ри­сте и да уме­сто пла­ме­на при­ка­жу иде­ал­ни устав (пра­ва и сло­бо­де), пред­ста­вљен ве­за­ним шти­ће­ни­ци­ма и же­на­ма у по­зи чу­ве­ног њу­јор­шког Ки­па (ина­че по­кло­на Фран­цу­ске)... Све је баш ка­ко де Сад за­по­ве­да – там­ни­це свет­ске, то су ру­пе људ­ске!

А по­ред (ан­ти)хри­ста, Хај­ду­о­вог Ма­ре и Ма­ђа­ро­вог де Са­да, ево и тог пре­до­брог ди­о­ни­зиј­ског ан­сам­бла: сјај­на Ме­лин­да Ши­мон је Си­мон Еврар, као смрт, не­ствар­но ле­па је Еми­на Елор у уло­зи ка­та­то­нич­не Шар­ло­те Кор­де, Зол­тан Шир­мер је ком­пул­сив­ни Ди­пре, ком­пул­сив­ни, ма­е­страл­но „тран­сфор­мич­ни“ су и оста­ли па­ци­јен­ти, све са­ми бив­ши, ис­тро­ше­ни пред­вод­ни­ци у бо­љу бу­дућ­ност, по­пут оног Ки­па сло­бо­де но­са­чи „пла­ме­на“ – Да­ни­ел Ху­ста (Жак Ру), Арон Ба­лаж (Ко­ко), Аго­та Си­ла­ђи (По­по), Иштван Ке­ре­ши (Ку­ку­ри­ку), Те­ре­зиа Фи­гу­ра (Ро­зи), Едит Фа­ра­го и Ати­ла Не­мет, рас­ко­шно „ду­ше­ван“ Гла­сник Сил­ви­је Кри­жан, па чак и „ми­ни­мал­но“ за­сту­пље­ни, али вр­хун­ски, апо­лон­ски по­ста­вље­ни ли­ко­ви Бол­ни­ча­ра (Га­бор Пон­го), Ча­сне се­стре (Га­бри­е­ла Црн­ко­вић) и Кул­ми­јеа (Ати­ла Ги­риц).

Пред­ста­ва дрч­на, дил­до­ич­на, да не бу­де опет не­што вул­гар­но што се ри­му­је са, ре­ци­мо, му­ње­ви­та. Бра­во и за глу­му са ор­га­ном ко­ји се ко­ри­сти као из­раз за ја­ку во­љу и, углав­ном, хра­брост, ко­ја у спољ­ном све­ту, без об­зи­ра на све луд­ни­це и ги­љо­ти­не за ис­ти­чу­ће гла­ве, за­и­ста из­о­ста­је. Чо­век је до­и­ста љи­гав створ. До­ле/ Жи­вео!

Игор Бу­рић