ПРЕ­МИ­ЈЕ­РA: У здра­вом те­лу здрав дух

Тај дух, здрав ка­да и те­ло, у нај­ста­ри­јем те­а­тру у Ср­ба ко­нач­но се по­ме­ра и уна­пред, ка са­вре­ме­но­сти.

Упра­во во­ђе­ни све­при­сут­ном фру­стри­ра­но­шћу или стре­сом, го­то­во као дру­штве­ним оправ­да­њем, ре­ди­тељ Пре­драг Штр­бац, ина­че склон екс­пе­ри­мен­ти­са­њу, ре­жи­ји сло­бод­ног сти­ла, и еки­па до­вољ­но по­све­ће­них глу­ма­ца, кре­и­ра­ли су мо­дер­ну пред­ста­ву (пост­мо­дер­ну/ пост­драм­ску) у ко­јој све вр­ца од асо­ци­ја­ци­ја, вр­ло ма­ло од фик­са­ци­ја, што је зго­дан из­раз кад је већ пси­хо­ло­ги­ја на та­пе­ту. А пси­хо­ло­ги­ја, ко­ја је на та­пе­ту овог не то­ли­ко ис­тра­жи­ва­ња ко­ли­ко ис­пра­жња­ва­ња, при­мар­на је пре­о­ку­па­ци­ја по­за­дин­ских мо­ти­ва пред­ста­ве „Пре­срећ­ни љу­ди“. Ње­ни фрон­тал­ни су у ве­зи са глу­мач­ким уме­ћем, бо­ље ре­ћи иза­зо­вом ко­ји је пред из­во­ђа­чем ка­да он сам уче­ству­је у кре­и­ра­њу тек­ста и ње­го­вом сцен­ском уоб­ли­че­њу. Ре­ди­тељ Штр­бац је сва­ка­ко хтео да ба­вље­ње тре­нут­но умет­нич­ки до­ми­нант­ним сцен­ским је­зи­ком ис­ко­ри­сти и за ње­го­во иро­ни­са­ње, баш као што ње­го­ви ди­рект­ни са­рад­ни­ци глум­ци – Ми­ло­ван Фи­ли­по­вић, Со­ња Да­мја­но­вић, Не­бој­ша Са­вић, Са­ња Ми­ки­ти­шин, Ми­ро­слав Фа­бри, Ли­ди­ја Сте­ва­но­вић, Алек­сан­дар Га­јин (Глас) – као да су се при­се­ти­ли сту­дент­ских да­на, пу­шта­ју­ћи ма­шти на во­љу и са­мо­у­ве­ре­но из­во­де­ћи „све оно што су хте­ли а ни­кад ни­су сме­ли“ да ура­де на сце­ни кла­сич­ног те­а­тра.

Пред­ста­ва се са­сто­ји од осам по­гла­вља екс­пли­ци­ра­них та­бла­ма. На све­де­ној сце­ни с ми­ни­му­мом ре­кви­зи­та – сто­ли­ца, со­фи­сти­ци­ра­но цр­не пла­стич­не кан­це­ла­риј­ске ку­ти­је са­др­же све што тре­ба на­шим пе­дант­ним пе­да­го­зи­ма у ве­чер­њи­ма оде­ли­ма. Ворк­шоп рад пре­то­чио се у ворк­шоп сцен­ски из­раз и те­ма­ти­за­ци­ју. По­ла­зни­ци су пу­бли­ка. Те­ма ра­ди­о­ни­це – фру­стра­ци­је. Из сце­не у сце­ну – „Де­фи­ни­ци­ја“, „Симп­то­ми“, „Узро­ци“, „По­де­ла“, „Ти­по­ви ре­ак­ци­ја“, „Ме­ха­ни­зми од­бра­не“, „По­сле­ди­це“, „во­ди­те­љи ра­ди­о­ни­це“ се сва­ки час пре­тва­ра­ју у оно о че­му се го­во­ри и на илу­стра­ти­ван или пре­не­сен на­чин, уз по­до­ста ци­та­та и ими­та­ци­ја, об­ра­ђу­ју псе­у­до­на­уч­не сли­ке по­вр­ши­не и ду­бо­ке уко­ре­ње­но­сти про­бле­ма. Иако фор­мал­но осве­шће­не, све оне по­ку­ша­ва­ју, од­но­сно успе­ва­ју да на­сме­ју по­сма­тра­ча, не ну­де­ћи му улаз, не­го за­пра­во из­лаз из про­бле­ма. На­при­мер, ка­да се апа­ти­ја као симп­том фру­стра­ци­је де­фи­ни­ше као по­ли­тич­ка, он­да се за­кљу­чу­је да је не­из­ла­зак на (пред­сто­је­ће) из­бо­ре њен пра­ви об­лик. Да­кле, фру­стри­ра­ни смо. Ка­да се агре­си­ји као симп­то­му фру­стра­ци­је иза­бе­ре на­си­ље на ста­ди­о­ни­ма, он­да су сла­ни­на­ри па­те­тич­ни на­спрам пра­ве на­ви­јач­ке сто­ке око ФК Рад. Да­кле, сме­је­мо се.

И уз нео­ба­ве­зан ху­мор, пре­гршт са­мо­и­ро­ни­је, џи­ге­ре (за оне ко­ји не зна­ју, „џи­ге­ри­ца“ или „џи­ге­ра“ је на­род­ни из­раз за на­род­њач­ке мо­ти­ве у умет­но­сти), „Пре­срећ­ни љу­ди“ је пред­ста­ва ко­ја не пре­за ни од че­га и сме­ло под­се­ћа на при­ро­ду и опа­сно­сти пси­хо­ло­ги­је па­лан­ке, па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи по­зна­ти тер­мин Ра­до­ми­ра Кон­стан­ти­но­ви­ћа.

Игор Бу­рић