– Могућности Музеја савремене уметности Војводине су велике, од њега се пуно и очекује, али последњих деценију и по МСУВ је, могу слободно то да кажем, његов оснивач, Покрајинска влада, прилично маргинализовала, опредељујући му годишњи буyет од око 7 милиона динара, лане још и мање, што је оквир који просечан фестивал потроши за три дана – каже Јокић за „Дневник”. – То, нажалост, упућује на закључак да је доскорашња власт у АПВ била потпуно незаинтересована за чињеницу да су у свету овакви музеји крунске установе уметничке интеракције између прошлости, садашњости и будућности. У сваком случају, ако је судити по првим разговорима са представницима нове покрајинске администрације, мислим да ће однос сада бити битно другачији, и да ћемо успети да обезбедимо бар минимум услова које могу донети промене у квалитету рада МСУВ.
Као први корак Јокић најављује интензивније подстицање, праћење и презентацију локалне и региналне продукције. У том смислу је идеја да већ следеће године буде установљен Јесењи салон, можда само под другачијим именом, који би доносио преглед савремене уметничке праксе у Војводини, док би 2018. могло да заживи бијенале на којем би излагали уметници из ширег региона. Такође је у плану да се од 2019, у години када Нови Сад преузима титулу Европске престонице младих, организују бијенала која би окупљала студенте академија уметности не само из наше земље, него од Кракова до Пловдива.
– У пројекцији рада за наредни период веома ће бити важна и афирмација институције откупа – најављује Јокић. – Јер тиме ће МСУВ с једне стране хранити своје фондове, а са друге обезбедити и јачати овдашњу уметничку продукцију. Знам, наиме, пуно мојих колега сликара, графичара, вајара... који су практично престали да раде јер од тог рада не могу да живе, не могу да хране породицу, или су ангажман у атељеу свели на минимум, готово на хоби. А уметност је љубоморна драга, она тражи посвећеност на темељу које онда долазе озбиљни стваралачки резултати. Међутим, ту врсту посвећености полако губите ако немате бар некакав подстрек, подстицај... Наравно, није и не може тај подстицај бити искључиво откуп, али би он ипак колико толико помогао домаћој продукцији да преживи.
На питање где би била смештена дела која се откупљују, с обзиром на огроман проблем који Музеј има с простором – изложбе се реализују у некадашњем Музеју револуције, а депои су и даље у старој згради у Јеврејској улици, где се не тако давно чак обрушио део плафона, Јокић истиче да је то питање високо на листи приоритета, и то не само због бриге о евентуалним новим фондовима, већ пре свега чувања постојећих од пропадања. Пројекти за изградњу нове зграде МСУВ постоје већ скоро две деценије, али је јасно да, поготово у овим кризним временима, није реално очекивати њихову реализацију... Другим речима, истиче Јокић, потребно је пронаћи другу солуцију, која при томе не би изискивала велика улагања.
– Једно од могућих решења је, рецимо, формирање Музеја слободарских тековина у неком од постојећих здања, попут напуштене касарне или каквог објекта индустријског наслеђа, који би, уз мало маште и новца, лако и ефектно могли да се пренамене. Тамо би онда могла да буде не само измештена, него и да добије много бољи третман, збирка Музеја револуције, чиме би се истовремено отворио простор да се МСУВ прошири на цео објекат чији сад користи само део, а што би, уз скромне адаптације, било довољно за један дужи период. Паралелно с тим би онда могао да се и за Музеј савремене уметности на достојан начин уреде фасада и плато испред улаза, као и да се примере 21. веку технички услови за функционисање МСУВ, почев од електро-инсталација па надаље. Све то не би изискивало пуно новца, свакако далеко мање од изградње нове зграде – истиче Јокић.
Ипак, нови директор Музеја савремене уметности Војводине не крије да ће од свега најважније за стабилизацију позиције МСУВ у перспективи заправо бити јачање комуникације са најширом културном јавношћу и повратак интересовања за савремену продукцију. Јер она је овде итекако почела да се повлачи у судару са „заменским” садржајима, те, упозорава Радован Јокић, постоји реалан ризик да на крају домаћа уметност и уопште креативна енергија остану без публике.
– Задатак нам је да МСУВ учинимо видљивијим и привлачнијим некој широј јавности – најављује Јокић. – Имамо ми публику, али чини ми се да смо је отерали у превеликој жељи да је привучемо. Уметници су ту наиме као и остатак друштва под утицајем перманентне кризе те су сви нивои комуникације често поремећени. Дакле, ту ћемо морати да мењамо ствари и боримо се да докажемо да постојање Музеја савремене уметности Војводине не само да има смисла, него и да смо неопходни. Јер уметност уопште, а поготово савремена продукција са својим маниром тражења нових могућности, преиспитивања актуелних токова, својом бистрином мисли... отвара простор константног промишљања. А у 21. веку без промишљања сте само пуки објекат.
М. Стајић
