град је окупан свим бојама златне јесени и просто се нуди оном урбаном, препознатљивом средњоевропском лепотом .Ипак, од свих знаменитости Будима и Пеште, највише пажње привлачи културни догађај европског реномеа, а то је изложба “Рембрант и холандско златно доба” у Музеју лепих уметности.
Испред овог импозантног здања стрпљиво се чека у редовима, највеће гужве су викендом, а понедељком је Музеј затворен. Препорука за оне без унапред купљене улазнице је да дођу у касно поподне, до 17 часова, јер се Музеј сат касније затвара. Појединачна карта кошта око једанаест евра (у форинтама), а за групне посете, шест евра. Обезбеђење је врхунско, а то значи да ћете се на гардероби обавезно ослободити не само вишка гардеробе, већ и мобилних телефона, камера, фото-апарата, хране, кишобрана, па чак и личних ситница из ручне ташне. Добићете број и минијатурну платнену врећицу за новчаник и лична документа. Окружени камерама и љубазним погледима кустоса, мораћете да прођете кроз стаклену комору са сензорским отварањем и затварањем, у коју могу да уђу само двоје људи.
Ништа вам овоземаљско неће требати када се нађете у трезору чисте лепоте, пред платнима која су зауставила време и до данас преживела толика столећа препуна људских ужаса. У овом простору влада нека врста побожне атмосфере. О Рембрантовим, Вермеровим и сликама других мајстора холандског сликарства 17. века, све је већ написано у историји уметности. Треба их само видети када се укаже прилика попут ове, и осетити. Велико предзнање готово да и није потребно.
Око сто седамдесет слика распоређено је у седам целина-четрдесетак их је из холандске колекције овог музеја, а остале су пристигле са свих страна света. Ова платна су заправо реконструкција духа једног времена- како су изгледали људи, њихове куће споља и изнутра, како су се забављали, какве слике су красиле њихове домове...Много је радова већег формата са библијским и историјским темама, пејзажа и мртвих природа. Руже са тих слика маме да их помиришете, разиграни пас вас разгали, а огуљени лимунови у чинијама са воћем напросто вам изазивају жеђ.
Од тог блага, двадесет уља на платну насликао је Рембрант Ван Ријн (1606-1669). Између осталих, ту је и његов аутопортрет када је имао 34 године (у власништву Националне галерије из Лондона). Да не знате ко је, видели би сте обичног, добро обученог човека тога доба, фотографски јасног погледа, одлучно спојених усана и у шаку стиснуте десне руке. А затим се укаже делић оног што су те очи виделе и шта је та рука овековечила, па схватите где сте. Остали Маестрови аутопортрети стигли су из Фиренце, Минхена и Париза. А Рембрантов “Продавац наочара”, из његовог родног града Лајдена.
А када потпуно испуњени, напустите изложбени простор, дочекаће вас Рембрантова продавница сувенира. Од каталога на свим језицима, чоколада са призорима његових слика, оловака, бележница, привезака, различитих посуда, торбица, све до семена холандских лала, овде можете купити за успомену. Помислила сам на излазу како би овде ваљало довести, о њиховом трошку, и ако треба-на силу, све оне који су одговорни што је Народни музеј у Београду затворен већ дванаест година.
У Музеју лепих уметности упоредо траје изложба авангардног немачког мултимедијалног уметника Јерга Имендорфа (1945-2007), а отворена је и стална поставка. Ако одлучите да погледате и тај део Музеја, обавезно направите подужу паузу у одличној музејској кафетерији. У супротном, осећаћете се како да након омиљене торте морате да једете још лепих колача. А то не иде, зар не?
За оне који воле Будимпешту, неопростив грех би био доћи, а не почастити се у “Жербоу” (овде се чувени угарско-аустријски колачи непрекидно продају још од 1858., само се влсници и посетиоци мењају). На Тргу Вереш Марти ових новембарских дана уместо кише сипи лишће , а један саксофониста вас тера у сету, па вам седам евра за парче Жебо-торте и није много. На другом крају неизбежне Ваци улице исто толико платићете капућино у кафетерији “Ана”. Између су летње баште са ћебадима на свакој столици, продавнице свих модних брендова, сувенира (од којих су многи кинески), али и гроздови суве црвене паприке по излозима, мириси кертеш-колача са циметом и куване палинке.
Мало даље од центра тече живот без шминке: много је неокречених и рушевних фасада, празних локала и просјака који спавају на улици. Град ових дана добија божићно-новогодишње рухо, које ће, бар на кратко, учинити лепим свако лице.
Радмила Лотина
Културни туризам на мађарски начин
Музеј лепих уметности на будимпештанском Тргу хероја, један је од педесет најпосећенијих у свету. Сем изузетног изложбеног простора и пребогате сталне поставке (познате по шпанској колекцији ликовних дела), овај музеј увек на програму има неку изложбу међународног значаја. Тако је поставка “Рембрант и холандско златно доба” припремљена у сарадњи са националним музејом из Стокхолма, Ријксмузејом из Амстердама, са Кремер колекцијом, париским Лувром, Националном галеријом из Лондона, Гети музејом из Лос Анђелеса, Метрополитеном из Њујорка, Галеријом Уфичи из Фиренце и мадридским Прадом. Овакви културни спектакли привлаче десетине хиљада иностраних туриста; они у сваком бољем ресторану или кафетерији могу да добију водич кроз културни живот мађарске престонице. Пошто су мобилни телефони све паметнији, лако је сазнати где се шта догађа, а ако неког нешто приупитате у центру града , пре ћете срести туристу него Мађара.
Музеј лепих уметности има и Клуб пријатеља. А сигурно и менаyере који брину о сваком пословном детаљу, јер је културни туризам веома исплатив. Тако им је сада главна брига да потенцијалне посетиоце на све начине упозоре да се Музеј због реновирања затвара 15. фебруара наредне године, када и изложба холандских мајстора. Обнова ће трајати до 2018.
