РУ­ЖИ­ЦА СО­КИЋ: Окре­ну­та сам увек ка бу­дућ­но­сти

-Осе­ћам се као за­то­че­ни­ца, а је­ди­на све­тлост у овом за­то­че­ни­штву би­ла је упра­во из­ве­де­на 111. пред­ста­ва мо­је “Жан­ке”. Не­ве­ро­ват­но да је упр­кос не­вре­ме­ну опет са­ла Сла­ви­ја те­а­тра би­ла пре­пу­на. То је нај­ве­ћа са­тис­фак­ци­ја за глум­ца, а не на­гра­де, иако и оне при­ја­ју, ма­да ме­ни, на­кон свих уда­ра­ца ко­је сам до­жи­вља­ва­ла то­ком ка­ри­је­ре, тре­ба још ма­ло сла­да - при­ча ве­ли­кан­ка до­ма­ће сце­не Ру­жи­ца Со­кић, у ин­тер­вјуу за “Днев­ник”. На­кон на­гра­да “Ве­ли­ка Жан­ка”, “Па­вле Ву­и­сић”, “Аре­на”…, до­би­ла је ону, нај­пре­сти­жни­ју, за жи­вот­но де­ло “До­бри­чин пр­стен”.

Шта је био за Вас ве­ћи емо­тив­ни стрес, од­и­гра­ти све оне уло­ге и гле­да­ти их на ви­део би­му или оно што су ко­ле­ге и при­ја­те­љи из­ре­кли о Ва­ма пре не­го што Вам је на­гра­ду уру­чи­ла Се­ка Са­бљић?

-Оно што су они го­во­ри­ли. Оне сли­ке из мо­јих фил­мо­ва, пред­ста­ва, те­ле­ви­зиј­ских се­ри­ја сви ми зна­мо, а глум­ци сли­ке одав­но чу­ва­ју. Ја их не чу­вам, јер бри­шем и про­шлост и са­да­шњост. Окре­ну­та сам увек ка бу­дућ­но­сти, а ка­ква ће би­ти бог све­ти зна.Ни­сам осо­ба ко­ја пре­ко­па­ва по про­шло­сти, не во­лим то да ра­дим. Се­ка је до­би­ла  До­бри­чин пр­стен пре ме­не, мно­ги пре ње, и ето до­шла сам и ја на ред.Па, ето та не­ка Бо­жи­ја прав­да је би­ла да и ја бу­дем на­гра­ђе­на „До­бри­чи­ним пр­сте­ном“.

 У ве­че­ри до­би­ја­ња „До­бри­чи­ног пр­сте­на“ мно­га ве­ли­ка име­на про­фе­си­је су би­ла око Вас. Ко су Вам при­ја­те­љи ме­ђу глум­ци­ма?

- Пра­во да вам ка­жем ја се ни­сам мно­го дру­жи­ла са глум­ци­ма.Мо­ја ге­не­ра­ци­ја је одав­но на­пу­сти­ла ову пла­не­ту и та­мо с не­ба нас ваљ­да гле­да, не­ка­да по­ма­же, не­ка­да од­ма­же.Они су умр­ли, сви мо­ји дру­го­ви, и за­то сам на­пи­сал књи­гу „Страст за ле­те­њем“ да не бу­ду за­бо­ра­вље­ни. По­све­ће­на је мо­јим умр­лим дру­го­ви­ма. Овим мла­ђим би­ла сам на не­ки на­чин пре­пре­ка, смет­ња, јер сам већ би­ла ди­ва, ста­ри­ја од њих и глу­ми­ца ко­ја је све мо­гу­ће игра­ла, на­гра­де из­до­би­ја­ла. Ова са­да­шња мла­да ге­не­ра­ци­ја ми је дра­га, али не мо­гу да се дру­жим са не­ким ко­ме бих мо­гла да бу­дем ба­ба, али ужи­вам са ле­по вас­пи­та­ним мла­дим глум­ци­ма.

Ипак уз Вас на сце­ни би­ли Бо­ра То­до­ро­вић, Ми­ле­на Дра­вић, Ва­ша ве­ли­ка при­ја­те­љи­ца Ми­ра Ба­њац...?

- Да то је жи­вот, не­по­но­вљи­во и хва­ла Бо­гу да их  имам у сво­јој би­о­гра­фи­ји, те див­не и дра­ге љу­де. Та див­на Ми­ра је до­шла по та­квој ме­ћа­ви, из Но­вог Са­да. И да ни­је до­шла по тој сту­де­ни, не бих се на њу на­љу­ти­ла. Мно­ги ни­су ко­ји су ту у Бе­о­гра­ду, ко­ји ми се не ја­вља­ју, про­ла­зе по­ред ме­не и пра­ве се да ме не ви­де, има и та­квих. И то они са ко­ји­ма играм, али баш ме бри­га, то је њи­хо­ва ствар. Ја сам до­бро­на­мер­на пре­ма сва­ко­ме, све љу­де гле­дам по­зи­тив­но и пре­срећ­на  сам ако не­ко­ме мо­гу не­што да учи­ним.

Зна­ча­јан део Ва­ше ка­ри­је­ре био је ве­зан за Ацу По­по­ви­ћа. До­шао је сво­је­вре­ме­но и дан ка­да сте му по­мо­гли?

- Срећ­на сам што сам од­и­гра­ла цео опус Аце По­по­ви­ћа, а још ве­ћа при­ви­ле­ги­ја ми је би­ла да се с њим дру­жим. Би­ли смо при­ја­те­љи до ње­го­вог по­след­њег да­на. Шта је он то на­шао у ме­ни, не знам, јер ја сам јед­на пот­пу­но обич­на осо­ба, али он ме је „усво­јио“. Де­си­ло се то 1964. го­ди­не ка­да сам за­и­гра­ла у ње­го­вом ко­ма­ду „Кр­ме­ћи кас“ у ре­жи­ји Не­бој­ше Ко­ма­ди­не, јед­ног од нај­бо­љих ре­ди­те­ља ко­ји је Ацу из­ву­као из фи­о­ке у ко­ју је не­пра­вед­но био гур­нут. Са том пред­ста­вом у ко­јој сам игра­ла са Бо­ром То­до­ро­ви­ћем и Ми­о­дра­гом Пе­тро­ви­ћем Чка­љом, та­да на стар­ту ка­ри­је­ре од­ла­зи­мо на нај­пре­сти­жни­ју ју­го­сло­вен­ску по­зо­ри­шну смо­тру, ко­ја је и да­нас зна­чај­на, Сте­ри­ји­но по­зор­је. И ту на сце­ни СНП по­сле ин­тер­вен­ци­ја ле­ка­ра, јер сам би­ла на смрт пре­пла­ше­на пред­ста­ва до­би­ја Сте­ри­ји­ну на­гра­ду, Аца за текст, а ја за глав­ну уло­гу.Би­ла је то сен­за­ци­ја и мој пр­ви кон­такт са Ацом По­по­ви­ћем, а он­да се ни­жу дру­ге уло­ге и чи­та­ва јед­на исто­ри­ја у ко­јој ме је он при­ват­но усво­јио. Сва­ко­днев­но је до­ла­зио код ме­не и јед­ног да­на, та­да већ обо­лео, ми је ре­као да не­ма па­ра да пре­хра­ни по­ро­ди­цу и се­бе. По­зва­ла са Жар­ка Јо­ка­но­ви­ћа, ко­га да­нас знам већ 38 го­ди­на, играо је као де­те са мном у „Ужич­кој ре­пу­бли­ци“. Об­ја­сни­ла сам му да ве­ли­ки Аца гла­ду­је, и Жар­ко је по­мо­гао сво­јим ве­за­ма и то му ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти. Ацу По­по­ви­ћа сам јед­ног да­на за­те­кла на са­мрт­ној по­сте­љи, у ма­лој гар­со­ње­ри ле­жао је на по­це­па­ном ото­ма­ну. Та­ко је умро, а у углу со­бе би­ло је по­ла вре­ће кром­пи­ра.

Ових да­на вра­ћа­те се По­по­ви­ћу?

- По­но­во се њи­ме ба­вим, и оче­ку­јем да ће­мо ко­мад „Плеј Аца По­по­вић“ из­гу­ра­ти да пре­ми­јер­но осва­не на сце­ни Ате­љеа 212. Ни­је у пи­та­њу је­дан ње­гов ко­мад, већ не­ко­ли­ко Аци­них тек­сто­ва, ко­је је са­ста­ви­ла Сла­вен­ка Ми­ло­са­вље­вић и ре­жи­ра­ла Ива­на Ву­јић. До­ста ду­го је опет спа­вао у не­кој фи­о­ци, и тру­ди­ћу се да из­гу­рам ту пред­ста­ву. Не дам да по­но­во бу­де за­тво­рен у фи­о­ку.

Ва­шу игру у ма­тич­ном Ате­љеу 212 обе­ле­жио је пе­ри­од ка­да га је во­ди­ла по­кој­на Ми­ра Тра­и­ло­вић, а Ви би­ли ње­на и  ди­ва пу­бли­ке?

- То­ли­ко сам игра­ла да сам по ко­сти­му ви­де­ла ко­ја је пред­ста­ва, а има­ла сам их сва­ки дан, сто­ти­не, не са­мо по­зо­ри­шних, не­го филм­ских, те­ле­ви­зиј­ских. Не­ки при­ме­ћу­ју да сам би­ла Ми­ри­на хе­ро­и­на, а ми смо се стал­но сва­ђа­ле, пер­ма­нент­на бор­ба ми­шље­ња.Но, Ми­ра Тра­и­ло­вић је би­ла пра­ви чо­век са кри­те­ри­ју­мом, па и у мо­мен­ти­ма ка­да не­што не би раз­у­ме­ла по­пут „Кр­ме­ћег ка­са“ ко­ја је ста­ви­ла не ре­пер­то­ар, ма­да је ми­сли­ла да је пред­ста­ва „хер­ме­тич­на“. За­то ми је иза­зов да ви­дим ка­ко ће да­на­шња, но­ва пу­бли­ка при­хва­ти­ти и схва­ти­ти ве­ли­ког Ацу По­по­ви­ћа. Игра­мо мла­ди глум­ци, и ја нај­мла­ђа - ка­же уз смех на­ша са­го­вор­ни­ца.

Шта још  тре­нут­но ра­ди­те?

- Играм не­ко­ли­ко пред­ста­ва и по овој сту­де­ни Сла­ви­ја те­а­тар је био пун на 111 из­во­ђе­њу „Жан­ке“. Би­ла је то ве­ли­ка са­тис­фак­ци­ја, при­зна­ње... Ужи­вам да играм тескт Си­ни­ше Ко­ва­че­ви­ћа „Ве­ли­ка дра­ма“ у На­род­ном по­зо­ри­шту у ком се уско­ро об­на­вља и „Су­ди­ја“. На­про­сто сам бо­ле­сна ка­да не ра­дим.

Вла­ди­мир Ђу­ри­чић