новосадски сликар Ђорђе Беара језгровито описује тај свој “судар” са светом, пред самосталну изложбу која ће бити приређена у простору новосадског Радио кафеа 021 у Милетићевој 45. у уторак, 17. јануара, од 19 часова. Вајкајући се већ на почетку разговора да није склон речима ни јавном представљању неког свог унутрашњег порива који га је од детињства водио ка уметности, Беара објашњава да би лакше све то насликао. А његовим сликама, открива нам, одговара амбијент у којем ће бити изложене, духовито објашњавајући да посетилац, кад се загледа у њих, може да му се учини да је заменио госте за суседним столом са ликовима на сликама на зиду.
После завршетка школовања на Академији уметности у Новом Саду и првих изложби, које је почетком осамдесетих почео да приређује, Беара је до данас изградио кохерентан сликарски опус успевајући да свет који га окружује транспонује у аутентичан свет слике. Из циклуса у циклус дешавали су се помаци у његом сликарству, али је увек остајала јединствена нит која их је повезивала, а то је усредсређеност на људски лик. За ову изложбу одлучио се за слике које су тренутно актуелне, настале су у последње две године, и то се срећно уклопило са касније датим називом поставке “Селфовање Ђорђа Беаре”.
– Фигуративно сликарство је и даље у питању и моја омиљена прича - групни портрет, где ликови неодољиво подсећају на данас толико актуелне слике, посебно код младих који позирају са апратима у рукама – наводи Беара. –
Предности високих технологија, смишљених да олакшају живот човека, постале су његова омча око врата, оне га умртвљују, одводе од суштине живљења. Сајбер епоха пуна је замки тог типа. Уместо ближе комуникације све смо даљи једни од других. Истинског осећаја дубоког отуђења човека од човека ваљда никад у цивилизацији није било више него данас.
Од 1981, када је имао прву самосталну изложбу као студент треће године АУНС, Беара је, како објашњава, кренуо са такозваним ауторским сликарством, осећајући да је превазишао онај обавезни ученички рад опредељујући се за фигурацију што се провлачи кроз цео његов опус.
– Често се враћам својим мотивима, сликам у неким концентричним спиралама, па сам тако од експресивног израза ишао готово до апстракције, враћао се на неки традиционални израз да бих онда одлетео до хиперреализма, па опет побегао од тога – објашњава уметник. – Али мотиви су остајали исти. Мењао сам их само зависно од онога што ми је налагао неки актуелни друштвени тренутак.
На почетку каријере, под утицајем потрошачког менталитета сликао је пролазнике пред излозима радњи, онда је почео да се занимао за политичку ситуацију. Подсећа на провокативну изложбу из 1985. са ликовима тоталитарног режима и ироничим приказима политичара, па дешавања на улици, “Јогурт револуција” и демонстрације 9. марта, а онда су уследили призори са ратишта, на којем је такође био. Боксери у рингу, које је насликао гледајући првенство у боксу, награђени су на Новосадском салону. Сликао је људе на спортским борилиштима, трибинама, зумирао психологију масе и интеракције унутар ње.
- Целу своју каријеру провео сам сликајући групни портрет, разрађујући појединачне карактере унутар те групе, као и сукоб појединаца и система, у којем појединац увек излази као поражени. То је тема о којој размишљам цео живот – напомиње Беара. – Волим то да поредим са филмом, рецимо са опусом Милоша Формана, који је од “Косе”, “Лета изнад кукавичјег гнезда”, “Регтајма” до “Амадеуса” разрађивао тај лајт мотив сукоба појединца са системом, где појединац остаје увек трагичан губитник у тој борби. То је причао која ме највише заокупља, карактеризација ликова, психолошки моменат, без обзира да ли је то на ратишту, на улици, у кафани или плажи. Увек прича о групи значи систем, нешто опште супротстављено нечем појединачном и јединственом, а сваки лик је јединствен и непоновљив карактер без обзира да ли је у сукобу или је компатибилан са тим системом.
За своју склоност ка иронији и честом приказивању карикатуралних ликова Беара каже да и кад жели то да избегне - не успева, то је нешто што му је „изнутра дато” и увек је склон погледу са неке смешније стране, критички расположен према моделу који ради. И када има поруyбину за неку портрет, који би требало да је реалистички, често му не успева јер превагне потреба за подсмехом. Признаје да је још у основној школи имао проблема због карикатура које је на часу радио цртајући наставнике.
- У основи је вероватно нека yемсдиновска прича бунтовника без разлога - каже Беара - када си стално у некој опозицији, са песимистичким погледом који увек прво запази ружнију страну и потребом за подсмехом људској глупости. И даље посматрам људе, али се данас углавном држим даље од њих. Важим за доброг психолога када сликам, али у животу често будем жртва несналажења међу истим тим људима.
Н. Попов
Колорит и генетика
Изразиту склоност ка боји Беара објашњава неком својом предодређеношћу. Ту је, како каже, нека генетика у питању. Иако рођен у Војводини, гене вуче са простора који су колоритнији, из Далматинске загоре, односно са поднебља блиском колориту какав је, рецимо, неговао Лубарда. „То није мој избор, или свесна намера, да будем сликар таквог колорита, то је нешто што излази из мене, хтео ја или не”, каже сликар..
