традиционална Изложба фотографија „Објектив(но)“. Ова смотра стваралаштва војвођанских фоторепортера истовремено је и наставак вишедеценијског предновогодишњег дружења фоторепортера „Дневника“ и „Мађарсоа“, којем су се, на опште задовољство, придружиле и колеге из осталих новинских и телевизијских редакција. Замишљена као огледало једногодишљег рада „људи са три ока“, поставка представља и одраз реалног стања ове изузетне струке, али и новинарства које се без фоторепортера не може ни замислити.
На први поглед могло би се закључити да новосадски фоторепортери држе корак са својим славним претходницима, који су деценијама с правом сматрани утемељитељима „новосадске фоторепортерске школе“. Сетимо се само имена Гезе Барте, Славуја Хаџића, Гаврила Грујића, Павла Ђисалова, Боре Војновића, Ђуле Брежана, Јована Вајдла, Ане и Стеве Лазукића, Маћаша Немата, Гезе Ленерта, Николе Стојановића, Габора Ифјуа… Старији и данас памте њихове слике, које су одушевљавале не само читаоце листова за које су радили, него и посетиоце изложби фотографија широм света на којима су освајали висока признања и часно представљали свој град и домовину.
Ипак, озбиљнијом анализом овогодишње продукције новосадских фоторепортера долазимо до закључка да она, по свим критеријумима, остаје у сенци славних претходника. Било би нормално очекивати да савремени млади фоторепортери надмаше ветеране. Не само због младости, свежине, експлозивности, психо-физичких и материјалних предности. Техничко-технолошка револуција у развоју фотографије омогућила је свим узрастима да се успешно баве фотографијом. Данас и мала деца сликају телефоном са уграђеним дигиталним фотоапаратом. Сам апарат сада аутоматски одређује све некада компликоване елементе за снимање, па сниматељ може максимално да се посвети самој креацији слике, од избора мотива, угла снимања, композицији, тренутку експозиције.
Међутим, те очигледне предностри као да су негативно деловале на савремене младе фоторепортере. Роботизована техника снимања као да је преузела од човека и сегмент креације слике. Инстант фотографије поплавиле су и тржиште новинске фотографије. На изложби која је пред нама емоције се могу запазити највише на радовима жена-фоторепортерки, које су све бројније, па је то једина светла тачка уочљива на слабашној презентацији нашег, војвођанског фото -журнализма. На тој лепшој страни изложбе испод фотографија су потписане: Биљана Вучковић, Вероника Вујачић, Чила Давид, Јелена Ивановић, Александра Ерски, Ана Лазукић и Гордана Јовић, што само потврђује све већи прилив жена у наше новинарство.
У некадашњем светионику новинске и креативне фотографије, редакцији „Мађар соа“, књига је и буквално спала на два слова: Андрију Отоша и Гезу Ленерта, сада већ пензионера, ветерана. „Дневниковци“ се још некако држе, али се „свежа крв“ не осећа. Доминирају радови Радивоја Хаџића, Филипа Бакића, Бранислава Лучића, Слободана Шушњевића и Горана Мулића, а општем утиску доприносе и ветерани Никола Стојановић, Боривој Миросављевић, Слободан Милетић, Александар Плачков, Илија Рамић и Слободан Николић.
Добро је што су изложени и радови војвођанских фоторепортера који сада живе и раде у иностранству (Камаси и Пејић), као и престоничке штампе (Дозет, Јовановић, Сабо, Пап…) Укупно је поставком обухваћено 69 фотографија 35 аутора. Но, највише забрињава одсуство фотографија актуелних значајних догађаја и личности. Стиче се утисак да живимо у земљи у којој се ништа значајно или узбудљиво не догађа, да нам је све лепо и лакирано, да уживамо у лепим пејсажима и заласцима сунца.
А уствари, фоторепортери нису задовољни својим статусом, јер их у борби за опстанак на тржишту власници, газде листова и часописа, који се гасе пре него што покажу праву вредност, третирају као помоћну, а не као креативну радну снагу. Летаргија никоме не помаже. Разједињени по разним удружењима, којих је више него фоторепортера, неће се лако изборити за статус у друштву које већ дуго нема слуха не само за моћ фотографије, него и културе у целини.
Боривој Миросављевић
