Поставка обухвата рад 14 најутицајнијих фотографа који су поседовали атељее у центру Новог Сада у другој половини 19. и почетком 20. века и твори је више од 400 оригиналних фотографија из Фонда Музеја, које сведоче о техничком и естетском развој портретне фотографије у 19. веку. Како наводи ауторка, изложба ће посетиоце одвести у време када је одлазак код фотографа био посебан тренутак у животу поједница и читаве породице, када су се облачиле најлепше хаљине и одела, стављали шешири и различити модни додаци.
„Фотографски мајстори начинили су бројне портрете различитих генерација Новосађанки и Новосађана који су кроз ову врсту фотографија потврђивали свој новостечени статус припадника грађанске класе. Изабране фотографије прате текстови о узбудљивим животима и пословним каријерама самих фотографа, као и огласи из тадашње штампе кроз које су рекламирали своје услуге”, најављује Ивана Јовановић Гудурић, а бард војвођанске фотографије Боривој Миросављевић, који ће и отворити изложбу вечерас у 19 часова, истиче да би она могла да буде камен темељац за дуго очекивани Први музеј фотографије у нашој земљи и „с њиме само потврди свој некадашњи статус града културе Европе, којој Нови Сад, не од јуче, него од вајкада, недвосмислено припада”.
Како за „Дневник” подсећа Миросављевић, „први фотографски атеље Георгија Кнежевића, у Лебарском сокаку, далеке 1854. године, изнедрио је најстарије новосадске светлописе на којима су сачувани не само ликови тадашњих угледних грађана него и слике срца града”. „Фотографски еснаф запосео је најмаркантније локације у центру Новог Сада, у Главној (сада Змај Јовиној) улици. У њој су се налазила атељеа најстаријих новосадских фотографа Ђорђа Кнежевић, где се преселио се из Лебарског сокака, па Стефана Вулпеа, Игњата Рајса, Јулиуса Штерна, Игњата Функа, Јована Рехницера, Јосипа Сингера, Рајмана, Хегела, Грујића, Стојковића… ”, наводи Миросављевић.
Ауторка изложбе потрудила се и да дефинише тачне адресе на којима су били атељеи старих новосадских фотографа, који су у својим новинским реклама обично наводили локације радњи: ’у Хаџићевој кући’, ’преко пута хотела Мајер’, ’код Пасковићке’, ’код Коде’, ’у Трандафилкиној кући”... Тиме је, оцењује Миросављевић, чињен велик корак јер су ти ’сликерски стакленици’ коначно фактографски смештени на праве локације, на којима су се некада налазили, што ће, вели, значајно помоћи у даљим истраживањима ове тематике, коју је у Музеју града Новог Сада, пре више од пола века, амбициозно и стручно започела легендарна кустоскиња Мира Џепина.
„Новосађани кроз изложбу Иване Јовановић Гудурић имају прилику да, захваљујући непревазиђеној магији фотографије, стану лицем у лице с некадашњим житељима овог града који су већ давно претворени у прах и пепео! ”, рећи ће Миросављевић. „Да препознају историјске величине, да се диве лепотицама у заносним богатим хаљинама, њиховим модним детаљима педантно пренетим из тада најексклузивнијих светских салона, да с неверицом виде своје претке с белим рукавицама и оковратницима, црним цилиндерима и лакованим ципелама. Била је то господска варош кроз коју се дух Европе, на путу од Париза, Беча и Пеште, ка срцу Балкана, прво задржао у слободарском граду поред Гибралтара на Дунаву. Тај дух и данас живи, јер је материјализован на фотографијама у виду Диздаријевих картонских потсетница, па до цабинет и других изведених формата у албумима сачуваних као реликвије, највеће кућно благо бројних угледних новосадских породица...”
М. Стајић
У корак са светским трендовима
„Новосадски атељеи изнедрили су врхунске мајсторе који су убирали награде на изложбама широм Европе, а из ње су у Нови Сад доносили и презентовали најсавременија научна достигнућа у свету фотографије”, истиче Боривој Миросављевић. „Тако је Јосип Сингер први у Нови Сад донео тродимензионалну фотографију са светске изложбе у Паризу 1890.године, израђивао фотографије ’телесне величине’ и први организовао школу за љубитеље фотографије. А његов колега Иван Стојковић, који је ’по највећим иноземним и овоземним заводима стручне науке уцртао’ у свом атељеу, потоњем биоскопу ’Корзо’, снимио је плејаду портрета наших валикана међу којима је и легендарни Чика Јове Змаја, који се и данас користи у школским уџбеницима”.
