и „Мјузикл, или пут ка срећи”, који је премијерно приказан 14. јануара ове године. Слободанка Радун је, као новосадски ђак, филмски одрастала управо у биоскопу КЦНС, да би школовање наставила у Чешкој, у Прагу, где је 1997. дипломирала режију на чувеном ФАМУ. Ранијих година су на „Еуро-ин филму приказана њена три кратка филма, „Мала искушења“, „Киша“ и „Судбина Срба у Прагу“...
У којој мери чињеница да сте за две године успели да у Чешкој снимите два филма представља сигнал да вас тамошња кинематографија види као „домаћег” аутора, без обзира на то што долазите из Србије?
– У Чешкој живим већ дуго, и два целовечерња филма за мене свакако јесте дефинитивна потврда укључења у културни простор те земље. То је добра вест, која са једне стране говори о мом раду и упорности, али, са друге стране, и о толеранцији те земље, која често важи за културно затворену, на онај типичан средњоевропски начин.
Ваши документарни и кратки филмови углавном су били ангажовани, док прича о љубави чини окосницу оба целовечерња остварења, и „Нас двоје” и „Мјузикла”. Да ли је у питању уступак биоскопској публици или, пак, потреба да се, бар на кратко, одмакнете од „тешких” тема - мада, наравно, и љубав зна да буде итекако тешка?
– Та два филма су врло различита. “Мјузикл” је музички филм, и љубав некако иде уз жанр. То је филм за добро расположење, који не залази много у дубља питања, бар што се тиче приче. Истовремено се ради о омажу чувеном чешком музичком филму из шездесетих година “Старци на хмељу”. С друге стране, “Нас двоје” је, мислим, у основи врло ангажован филм, иако је суптилан и тиче се сасвим интимних тема. Истражује различите облике љубави у једној провокативној интимној причи. Тако да, као што видите, љубав не може да се смести у жанр, али сасвим сигурно се не ради о неком прорачунатом уступку биоскопској публици.
У чему је разлика, када говоримо о филмској индустрији, између Чешке и Србије?
– Чешка има велику традицију филмског заната, што се види и у неговању жанровског филма. То је мала кинематографија која се труди да скоро све жанрове негује у свом, локалном простору. У последње време пролази кроз велике промене, али је сасвим осетан напор да се упркос свему одржи континутет. У Србији је ситуација хаотична, иако ми се чини да је однос српског филма према савременој стварности много непосреднији него у Чешкој. У обе земље, у последње време видим позитивну тенденцију у смислу стабилизације услова и климе у индустрији.
Планирате ли повратак, барем у ауторском, дакле филмском смислу? Или су ти планови искључиво везани за Чешку - или Сједињене Државе, можда? Кад ће трећи дугометражни филм?
– Мене сасвим сигурно чека нека српско-чешка копродукција, то је логична и лепа визија будућности. Имам и неких конкретних планова, али више о томе кад дође време. О одласку у САД уопште не размишљам, ови наши простори - у ширем смислу те речи - страшно су ми занимљиви, пуни неиспричаних прича. Осим тога, као особа која је већ једном озбиљно ушла у нови културни простор, веома сам свесна количине проблема и времена који би пратили нови “трансфер”.
У КЦНС не крију понос што сте каријеру практично почели код њих. Стижете ли да им помогнете и данас, рецимо сугестијама у току припреме Еуро-ин филма? На истом фону, колико су данас Европљани уопште упознати са европским филмом - или је то и даље поље интересовања само истинских поклоника седме уметности, док је шира публика фокусирана на Холивуд?
– КЦНС има биоскоп који је непроцењиво благо Новог Сада, по питању квалитета репертоара и континуитета. Врло ми је драго што смо остали у контакту, и надам се настављању сарадње на још квалитетнијем нивоу. Иначе, мислим да је на нама, ауторима и филмским радницима, да привучемо публику европском филму, који постаје све забавнији и разноврснији. По природи ствари, европски филм се европске публике више дотиче него амерички филм. И требало би му помоћи, пре свега по питању дистрибуције и промоције.
М. Стајић
