Слободанка Радун: Љубав се не може угурати у жанр

Ажурирано пре 4 недеље 6 дана

У оквиру фестивала „Еуро ин филм” у петак и суботу увече (од 21 сат) у Културном центру Новог Сада биће приказана остварења редитељке Слободанке Радун, снимљена у Чешкој: „Нас двоје” из 2014,

и „Мјузикл, или пут ка срећи”, који је премијерно приказан 14. јануара ове године. Слободанка Радун је, као новосадски ђак, филмски одрастала управо у биоскопу КЦНС, да би школовање наставила у Чешкој, у Прагу, где је 1997. дипломирала режију на чувеном ФАМУ. Ранијих година су на „Еуро-ин филму приказана њена три кратка филма, „Мала искушења“, „Киша“ и „Судбина Срба у Прагу“...

У којој мери чињеница да сте за две године успели да у Чешкој снимите два филма представља сигнал да вас тамошња кинематографија види као „домаћег” аутора, без обзира на то што долазите из Србије?
– У Чешкој живим већ дуго, и два целовечерња филма за мене свакако јесте дефинитивна потврда укључења у културни простор те земље. То је добра вест, која са једне стране говори о мом раду и упорности, али, са друге стране, и о толеранцији те земље, која често важи за културно затворену, на онај типичан средњоевропски начин.

Ваши документарни и кратки филмови углавном су били ангажовани, док прича о љубави чини окосницу оба целовечерња остварења, и „Нас двоје” и „Мјузикла”. Да ли је у питању уступак биоскопској публици или, пак, потреба да се, бар на кратко, одмакнете од „тешких” тема - мада, наравно, и љубав зна да буде итекако тешка?
– Та два филма су врло различита. “Мјузикл” је музички филм, и љубав некако иде уз жанр. То је филм за добро расположење, који не залази много у дубља питања, бар што се тиче приче. Истовремено се ради о омажу чувеном чешком музичком филму из шездесетих година “Старци на хмељу”. С друге стране, “Нас двоје” је, мислим, у основи врло ангажован филм, иако је суптилан и тиче се сасвим интимних тема. Истражује различите облике љубави у једној провокативној интимној причи. Тако да, као што видите, љубав не може да се смести у жанр, али сасвим сигурно се не ради о неком прорачунатом уступку биоскопској публици.

У чему је разлика, када говоримо о филмској индустрији, између Чешке и Србије?
– Чешка има велику традицију филмског заната, што се види и у неговању жанровског филма. То је мала кинематографија која се труди да скоро све жанрове негује у свом, локалном простору. У последње време пролази кроз велике промене, али је сасвим осетан напор да се упркос свему одржи континутет. У Србији је ситуација хаотична, иако ми се чини да је однос српског филма према савременој стварности много непосреднији него у Чешкој. У обе земље, у последње време видим позитивну тенденцију у смислу стабилизације услова и климе у индустрији.

Планирате ли повратак, барем у ауторском, дакле филмском смислу? Или су ти планови искључиво везани за Чешку - или Сједињене Државе, можда? Кад ће трећи дугометражни филм?
– Мене сасвим сигурно чека нека српско-чешка копродукција, то је логична и лепа визија будућности. Имам и неких конкретних планова, али више о томе кад дође време. О одласку у САД уопште не размишљам, ови наши простори - у ширем смислу те речи - страшно су ми занимљиви, пуни неиспричаних прича. Осим тога, као особа која је већ једном озбиљно ушла у нови културни простор, веома сам свесна количине проблема и времена који би пратили нови “трансфер”.

У КЦНС не крију понос што сте каријеру практично почели код њих. Стижете ли да им помогнете и данас, рецимо сугестијама у току припреме Еуро-ин филма? На истом фону, колико су данас Европљани уопште упознати са европским филмом - или је то и даље поље интересовања само истинских поклоника седме уметности, док је шира публика фокусирана на Холивуд?
– КЦНС има биоскоп који је непроцењиво благо Новог Сада, по питању квалитета репертоара и континуитета. Врло ми је драго што смо остали у контакту, и надам се настављању сарадње на још квалитетнијем нивоу. Иначе, мислим да је на нама, ауторима и филмским радницима, да привучемо публику европском филму, који постаје све забавнији и разноврснији. По природи ствари, европски филм се европске публике више дотиче него амерички филм. И требало би му помоћи, пре свега по питању дистрибуције и промоције.

М. Стајић

 

 

 

 

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Дневника да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање, тј. остављање лажнх података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити објављени. Редакција Дневника има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог портала.

Коментари