Сна­жна сви­рач­ка енер­ги­ја

Ре­ђе из­во­ђе­на де­ла ни­су увр­ште­на у ово­го­ди­шњи про­грам Вој­во­ђан­ског сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра слу­чај­но. Же­ле­ћи да тра­ди­ци­о­нал­но кон­ци­пи­ран ре­пер­то­ар обо­га­ти код нас ско­ро не­по­зна­тим ком­по­зи­ци­ја­ма, умет­нич­ки ди­рек­тор ан­сам­бла Бе­ри­слав Скен­де­ро­вић је и за тре­ћи кон­церт ове се­зо­не, на­сто­је­ћи при то­ме да одр­жи ор­ке­стар на ре­спек­та­бил­ном умет­нич­ком ни­воу, иза­брао јед­но та­кво оства­ре­ње, Сим­фо­ни­ју број 2 у це-мо­лу Пе­тра Иљи­ча Чај­ков­ског. Та­ко­ђе, по тра­ди­ци­ји, на­ста­вље­но је и упо­зна­ва­ње пу­бли­ке с но­вим ди­ри­ген­ти­ма и со­ли­сти­ма, са­да с дво­ји­цом вр­шња­ка, че­тр­де­се­тјед­но­го­ди­шња­ка, пор­ту­гал­ским ди­ри­ген­том Се­за­ри­јом Ко­стом и ру­ско-не­мач­ким пи­ја­ни­стом Ле­вом Ви­но­ку­ром.

Ве­че је отво­ре­но Увер­ти­ром за опе­ру „Ру­слан и Људ­ми­ла“ Ми­ха­и­ла Глин­ке ко­ја је про­те­кла мо­жда у по­не­што пре­бр­зом из­ла­га­њу жи­вих и упе­ча­тљи­вих мо­ти­ва, ја­сно от­кри­ва­ју­ћи до­бро при­пре­мље­не ин­стру­мен­тал­не гру­пе и бо­гат ор­ке­стар­ски ко­ло­рит, али смо оста­ли с ути­ском да је ди­ри­гент мо­гао ви­ше гле­да­ти у му­зи­ча­ре а ма­ње у пар­ти­ту­ру, што би по­го­до­ва­ло чвр­шћој ко­му­ни­ка­ци­ји „јед­не и дру­ге стра­не“. Му­зи­кал­ни Се­за­рио Ко­ста се ина­че ве­о­ма до­бро „ста­рао“ о свим ода­бра­ним де­ли­ма, ди­ри­гу­ју­ћи рас­по­ло­же­но, ег­закт­ном, „не­мач­кој“ шко­ли бли­ском трех­ни­ком, до­ка­зу­ју­ћи да без сум­ње при­па­да умет­нич­ком вр­ху сво­је зе­мље.

У сла­ву две­сто­те го­ди­шњи­це ро­ђе­ња Фран­ца Ли­ста, пет сед­ми­ца по­сле са­мог да­на ро­ђе­ња слав­ног ком­по­зи­то­ра (22. 10. 1811), усле­дио је ауто­ров Дру­ги кон­церт за кла­вир и ор­ке­стар у А-ду­ру у ко­јем је со­ли­стич­ку пар­ти­ју ин­тер­пре­ти­рао Лев Ви­но­кур, пр­ви пут на­сту­пив­ши у на­шој зе­мљи. Им­по­ну­ју­ћи вр­хун­ском пи­ја­ни­стич­ком тех­ни­ком, ру­ски умет­ник (с ме­стом рад­ног бо­рав­ка у Вај­ма­ру) је ову сло­же­ну, по мно­гим еле­мен­ти­ма лир­ски­ју пар­ти­ту­ру у од­но­су на Ли­стов ви­ше из­во­ђен Пр­ви кла­вир­ски кон­церт про­ту­ма­чио су­ве­ре­но, из­не­на­ђу­ју­ћи спе­ци­фич­ним на­чи­ном сви­ра­ња с ис­пру­же­ним пр­сти­ма, али и по­не­ким нео­бич­ним по­кре­ти­ма. Та­ко је по­бољ­шао са­рад­њу с ди­ри­ген­том и ор­ке­стром ко­ји су га у це­ли­ни, ве­о­ма до­бро пра­ти­ли, оства­ру­ју­ћи и мно­ге вр­ло ус­пе­ле тре­нут­ке, упра­во у скла­ду с парт­нер­ски до­бро из­ба­лан­си­ра­ним то­ком из­ме­ђу оба ме­ди­ја. По­тен­ци­ра­ју­ћи лир­ски ка­рак­тер де­ла, пи­ја­ни­ста се не­жно „ута­пао“ у суп­тил­не пре­пле­те др­ве­них ду­вач­ких ин­стру­ме­на­та, склад­но спа­јао с ме­ким со­лом хор­не и ско­ро ефе­мер­ним зву­ком пр­ве ви­о­ли­не, вр­ху­нац ди­ја­ло­ги­зи­ра­ња по­сти­гав­ши с гру­пом ви­о­лон­че­ла, ви­ше пу­та и са че­лом со­ло (на­ро­чи­то у дру­гом ста­ву), на на­чин пра­вог дво­стру­ког кон­цер­та за кла­вир и ви­о­лон­че­ло. Да ни­је ак­цент ста­вљен са­мо на на­гла­ша­ва­ње не­жног то­на ком­по­зи­ци­је, би­ло је ја­сно у моћ­ној „про­ва­ли“ ок­та­ва у мар­шев­ским рит­мо­ви­ма тре­ћег ста­ва и ефект­ном, сна­жно во­ђе­ном три­јум­фал­ном хо­ду ује­ди­ње­них му­зи­ча­ра, по­том и у бри­љант­ној ко­ди.

Дру­га сим­фо­ни­ја у це-мо­лу, опус 17, по­зна­та и као „ма­ла ру­ска“ Пе­тра Чај­ков­ског, пр­ви пут је пред­ста­вље­на у Но­вом Са­ду и у тој чи­ње­ни­ци, као и у за­до­вољ­ству су­сре­та с мла­да­лач­ким де­лом ве­ли­ког ру­ског сим­фо­ни­ча­ра, још ви­ше ле­жи зна­чај ње­ног пре­ми­јер­ног но­во­сад­ског ту­ма­че­ња. Вој­во­ђан­ски сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар са ди­ри­ген­том Се­за­ри­јом Ко­стом озбиљ­но је про­сту­ди­рао ком­по­зи­ци­ју, а он­да је из­вео од­луч­но и без „пра­зног хо­да“. Цео ор­ке­стар­ски са­став био је ста­би­лан, звук ле­по уоб­ли­чен, а број­ни со­ли­стич­ки на­сту­пи (по­себ­но ве­о­ма дуг увод­ни „екс­по­зе“ пр­ве хор­не, с те­мом укра­јин­ске на­род­не пе­сме, на­ста­вљен по­том у па­сто­рал­ном од­се­ку др­ве­них ду­вач­ких ин­стру­ме­на­та) би­ли по­е­тич­ни и екс­пре­сив­ни. Сна­жном сви­рач­ком енер­ги­јом је за­тим до­не­то „ди­на­мич­но“ рас­по­ло­же­ње фу­ги­ра­ног Al­le­gra co­mo­do, по­но­во с еле­гич­ним упли­вом хор­не, а де­ли­кат­но­шћу мар­шев­ског по­кре­та, с ши­ро­ком ме­ло­ди­јом со­ло кла­ри­не­та и рас­пе­ва­них гу­да­ча (у сред­њем, та­ко­ђе фол­клор­ном ме­ло­ди­јом обе­ле­же­ном де­лу), осва­јао дру­ги став (An­dan­ti­no mar­zi­a­le). Упе­ча­тљи­во су де­ло­ва­ли и ду­хо­ви­ти Scher­zo и „на­род­ски“ обо­јен за­вр­шни став, а на­ро­чи­то на бис по­но­вљен за­кључ­ни од­ло­мак из овог све­ча­ног, фан­фа­ро­зно озву­че­ног фи­на­ла, ко­ји је са­да од­сви­ран у оче­ки­ва­ном, ве­о­ма бр­зом тем­пу, упра­во пре­ма мо­гућ­но­сти­ма рас­по­ло­же­них и ве­о­ма мо­ти­ви­са­них му­зи­ча­ра. Пу­бли­ка је то осе­ти­ла, и сви­ра­ње Вој­во­ђан­ског сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра, и по­сле не­у­о­би­ча­је­ног, ор­ке­стар­ског до­дат­ка, још ду­го по­здра­вља­ла.

Ма­ри­ја Ада­мов