Писано седамдесетих, по структури и стилу, ово дело би се најпре могло назвати антироманом. Све огољено, директно, писано малим словима, наизглед без посебног и пажљиво бираног реда речи и њиховог избора, сирово, у “Љубавницама” је “герилско” и то што се у прозни дискурс “лепе књижевности” уводи и даље актуелан социјални ангажман (капиталистичка дехуманизација рада) и тематика данас позната као родно питање (феминизам). Једно доминира - јад и беда, али пошто су то две ствари, нека се зову - празнина.
У идиличном крајолику Аустрије, где је фабрика утонула у природу да људи вредно раде и уживају, Бригите зна шта хоће и како то да постигне. Паула зна шта хоће, али не и како то да постигне. Сузи не зна шта хоће ни како то да постигне. Тачно тако ће и да заврше, са обрнуто пропорционалним степеном еманципације. Бригите ће добити свог мушкарца, његову кућу и радњу, своју децу и кухињу. Паула ће, губећи свог мушкарца, добити све друге којима треба сексуално задовољење за новац. А Сузи ће добити све, али тако да суштински нема ништа. Један наизглед “женски”, “љубавни” роман, тако ће добити своје одлике “анти”.
Убедљиво одсуство расписаног, смисленог дијалога и драмских одлика напетости, стављање сукоба на маргине ироничног, чак и саркастичног дескриптивног поступка, прави проблеме за драматизацију. Наратив се у представи уводи споља, на моменат један извођач га буквално чита из књиге, што делује исувише статично, а колоквијално се зове и препричавање. Дакле, не приповедање, како то прилично маестрално ради Елфриде Јелинек, не чак толико ни подржавање (сценска радња), него - препричавање. Ово само условно може да значи како међу ликовима, сем отуђености, ни нема правог дијалога.
Истина, поједини поступци и решења - увођење сонгова, извођачи у доњем вешу, офингери и конструкције налик на решетке, говоре нешто о тој празнини идентитета “Љубавница”, о укалупљивању и спектакуларно испражњеној конфекцији малограђанског живота. Ансамбл позоришта “Деже Костолањи” (у овом случају: Анико Киш, Емеше Нађабоњи, Беата Секељ, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш), иначе срећан избор кад је реч о позоришту ван класичних граница и конвенција драмског репертоарског позоришта, има енергије, шарма, вештине... Међутим, чак и комички тонови (због утиска да се превише отишло у персифлажу, карикатуру), “скретања пажње” креативностима другог типа (физичких, визуелних и музичких), нису били довољни да представа “Љубавнице” у позоришту “Деже Костолањи” у Суботици добије оправдање кроз прозно дело Елфриде Јелинек, уосталом познате и по подједнако чудноватим позоришним комадима.
Игор Бурић
(Овај текст је објављен оквиру “Критичарског каравана” Удружења позоришних критичара и театролога Србије, пројекта који финансира Министарство културе и информисања)
