У мра­ку ми­ле­ни­ју­ма

Би­ти ори­ги­на­лан у тре­нут­ку ка­да су све иде­је у ро­кен­ро­лу већ одав­но по­тро­ше­не, би­ла је ми­си­ја са ко­јом се су­срео бри­тан­ски бенд Кол­дплеј на по­чет­ку ка­ри­је­ре. Не­ре­ши­ва ениг­ма за мно­ге умет­ни­ке на пре­ло­му два ми­ле­ни­ју­ма ни у овом слу­ча­ју ни­је до­не­ла не­ко епо­хал­но от­кри­ће, али је квар­тет из Лон­до­на ипак до­се­гао ка­кав-та­кав кре­ди­би­ли­тет, ба­рем као је­дан од нај­ко­мер­ци­јал­ни­јих рок про­из­во­да но­ви­је епо­хе. Да­нас су Кол­дплеј у но­вом за­ле­ту, пе­тим ал­бу­мом ко­ји ха­ра топ-ли­ста­ма све­та и уби­ре при­хо­де од пла­ти­на­стих ти­ра­жа. Ипак, зна­ју­ћи сно­бов­ске по­ри­ве ли­де­ра Кри­са Мар­ти­на, те­шко да ће се бенд за­до­во­љи­ти по­зи­ци­јом ко­ја му не оспо­ра­ва ни­је­дан тр­жи­шни успех, али му и не да­је до­вољ­но за­слу­га за умет­нич­ки до­при­нос ро­кен­ро­лу. Али шта оче­ки­ва­ти ка­да је сам чин по­зи­ва­ња Ри­ја­не у го­сте на ак­ту­ел­ном ал­бу­му "Mylo Xylo­to" вр­ло ја­сна по­ру­ка.

 У тре­нут­ку ка­да су се по­ја­ви­ли, Кол­дплеј су уле­те­ли у ва­кум на­стао на­кон про­ла­ска енорм­не сла­ве "за­слу­жних гра­ђа­на" брит-по­па, џан­гри­за­вих Оезис и хип­стер­ског Блу­ра. И са дру­ге стра­не Атлан­ти­ка је, баш у то вре­ме, пу­цањ из чу­ве­не Ко­беј­но­ве сач­ма­ри­це до­нео тек­тон­ски по­ре­ме­ћај на сце­ну ко­ја је, из­не­на­да, оста­ла без пра­вог хе­ро­ја, тре­нут­ног иден­ти­те­та и ја­сних на­го­ве­шта­ја бу­дућ­но­сти. Али, ка­ко но­во вре­ме ра­ђа и но­ве хе­ро­је, то су, ис­по­ста­ви­ло се, би­ле иде­ал­не окол­но­сти за но­ве зве­зде оли­че­не у бен­ду (не)ти­пич­них острв­ских по­пе­ра. Лу­ка­вом стра­те­ги­јом ком­би­но­ва­ња разлних иде­ја већ одав­но до­ка­за­них и ле­ген­дар­них ро­ке­ра по­пут Пинк флојд, Ју ту или Ре­ди­о­хед, Мар­тин и еки­па су ство­ри­ли звуч­ну сли­ку ко­ја се вр­ло ле­по пре­сли­ка­ла у пост­ми­ле­ни­јум­ску ре­ал­ност. По­ма­ло мрач­ни, уси­ље­но ми­стич­ни и до­вољ­но енер­гич­ни да уз до­бру про­дук­ци­ју и раз­не сцен­ске ефек­те за­па­ле ма­су, умор­ну од раз­ми­шља­ња и скло­ни­ју па­да­њу у без­раз­ло­жан сев­дах не­го икад, Кол­дплеј су су­ве­ре­но за­го­спо­да­ри­ли острв­ском сце­ном, и ши­ре. Срећ­на окол­ност по одр­жа­ње гло­бал­не рав­но­те­же би­ла је по­ја­ва Вајт страјпс, ко­ји су у исто вре­ме ра­ди­ли исту ствар са оне стра­не Ба­ре, али - да­ле­ко ква­ли­тет­ни­је. Од та­да је пре­ва­га у ве­чи­том "су­ко­бу" Аме­ра и Ен­гле­за за до­ми­на­ци­ју на му­зич­кој пла­не­ти у - Но­вом све­ту.

Упр­кос све­му, те­шко мо­же да се твр­ди да је, са­ма по се­би, му­зи­ка бен­да Кол­дплеј ло­ша. Не­по­гре­ши­во раз­ра­ђен прин­цип раз­во­ја ком­по­зи­ци­је, од ла­га­ног уво­да, ди­за­њем, до кре­шен­да, при­су­тан је и на но­вој пло­чи, с тим да је уоби­ча­је­не ги­тар­ске па­са­же за­ме­нио спек­тар нај­ра­зли­чи­ти­јих кла­ви­ја­тур­них зву­ко­ва, иза ко­јих, ле­по се чу­је, сто­ји ни­ко дру­ги до Бра­јан Ино. Оста­так је ма­ње ви­ше исти по­пер­ски кли­ше: по­ку­шај да се обич­на жи­вот­на при­ча от­пе­ва у уз­ви­ше­ном сти­лу са­вр­ше­не ме­ло­ди­је пра­те уоби­ча­је­на два акор­да са ни­зом хар­мон­ских ва­ри­ја­ци­ја и мно­го "ва­зду­ха" за про­стор­не ефек­те на ги­та­ри и син­те­тич­ке те­пи­хе. Ипак, та­кве ства­ри на­кон пар слу­ша­ња рет­ко успе­ва­ју да не бу­ду до­сад­не, осим уко­ли­ко се не зо­ве­те Бо­но и Еџ. А у овом слу­ча­ју - не зо­ве­те се та­ко.

 Зла­то­мир Га­јић