да волим оно што радим, од конзервације преко професуре до уметничког рада. У сва три занимања сам улазила са посвећеношћу, страшћу и страхопоштовањем. Да парафразим Марсела Пруста, верујем да се у мом епском “трагању за изгубљеним временом” ипак догодила уметност – каже сликарка и професорка Бранка Јанковић Кнежевић.
На њеној 20. самосталној изложби, у Музеју града Новог Сада до 10. марта, представљена је серија портрета настајалих током протекле четири деценије и реализованих у различитим ликовним техникама - цртеж, уље на платну, дрвету или хартији, рељеф, комбинована техника, колаж, каменина. Ауторка поставке, историчарка уметности Јелена Бањац указује да ове радове одликује енергичност њиховог творца, искреност без компромиса и склоност ка једноставном и истинитом сагледавању стварности.
Многобројна дела из богатог опуса Бранке Јанковић Кнежевић заступљена су у музејским збиркама и приватним уметничким колекцијама у земљи и иностранству. Као слкар конзерватор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, радила је на свим значајним објектима кулурног наслеђа у Војводини. Повремено је рестаурирала и дела из приватних колекција у Швајцарској. Већ тридесет година је спољни сарадник Музеја града у Новог Сада, а последњих неколико година, ангажована је на рестаурацији капиталних дела из Збирке стране уметности. То су слике италијанских, фрацуских и холандских мајстора 16. и 17.века, а до сада је рестаурирала четрнаест дела. Од 1994. је професор на Академији уметности у Новом Саду на предмету цртање са технологијом. Излагала је на бројним колективним изложбама код нас и у свету и више пута је награђивана за рад у области цртежа и графике у земљи и иностранству.
Обашњавајући свој паралени ангажман на пољу уметности и конзервације Бранка Јанковић Кнежевић каже да то сматра својом малом победом...
– Чим сам ушла у конзервацију речено ми је да морам да се одлучим за једно или друго. Схватила сам комплексност овог софистицираног “заната”, али ми је био потребан вентил – моја уметност.. Обично ноћу, успевала сам да одвојим неке сате за себе. То је за мене било више питање потребе за стварањем, а мање је био битан сам производ, артефакт.
Конзервација ме је усмерила ка експериментима у технолошком смислу, атипичним сликарским материјалима. Играла сам се, радила сам само за себе, зато су ти радови из осамдесетих можда најмаркантнији примерци мог стваралаштва. Они носе печат пасиониране посвећености и непретенциозности. Оно што сам добила дугогодишњим радом у конзервацији је поштовање заната и технологије- и то „заната” у најширем смислу. Покушала сам да се приближим старим мајсторима, копијом фреске и штафелајног сликарства, да бих боље разумела строга технолошка правила, којима су се руководили озбиљни сликари, скоро до краја 19. века. Ово искуство је било драгоцено, како у мом конзерваторском, тако и уметничком сазревању.
На изложби у Музеју града могуће је пратити како се развијао њен однос према мотиву портрета, посебно портрета уметника који је интригирао још од студентских дана. Избор полазишта- мотива није случајан, и како каже то су ренесансни портрети, затим личности које су на одређени начин утицале на профилисање њеног пре свега уметничког става. Тако су настали читави циклуси посвећени Жан Пол Сартру, Бертолду Брехту, Паблу Пикасу, Јозефу Бојсу, Данилу Кишу, Абију Кнежевићу...Францу Кафки и Самјуелу Бекету. Овај одабир личности престаје да буде портрет и постаје усвојени код или вишезначни сибол. По њеним речима, Кафка и Бекет постали су метафоре наше мучне стварности последњих четврт века. Тако је настала “експолозија стваралаштва”, обимни, мрачни циклуси цртежа “За Јозефа К.” и “Чекајући Годоа”.
На питање где се најизразитије испољава суштина њене уметности и где се најбоље осећа, наша саговорница потврђује да је то превасходно у цртежу, јер је он најбржи контакт са идејом. По њеним речима, цртеж је непревазиђени облик комуникације, документ посебног поетског стања, медиј у којем је депонована културна традиција, поље изразитог креативног оживљавања уметничке имагинације.
– Овом малом ретроспективном изложбом сам хтела да покажем континуитет настајања и трајања могу аутентичног рукописа – а пре свега животног и естетског става. Из циклуса у циклус дешавају се мали помаци, понекад и груби испади, али остаје фина нит која их повезује и на то сам поносна. Изложба има и помало едукативни карактер - покушала сам да покажем да су ми се први значајни помаци десили већ током студија и да су препознатљиви и у садашњим радовима. Да парафразирам професора Зорана Петровића „Децо радите сада, креативни сте до 35.- после све припишите искуству”.
У Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада, где је и њена изложба, Бранка Јанковић Кнежевић тренутно ради на рестаурацији слике из атељеа П.П. Рубенса, из прве половине 17.века „Тетида у Вулкановој ковачници”.
– Осећам велику одговорност, али и привилегију тако блиског контакта са великанима историје уметности. Свака слика која се конзервира има свој мањи или већи, али увек специфичан проблем. Зато конзерватори уче целог живота, нема сигурних правила ни готових решења. То је управо драж конзервације и важно етичко правило- сваки „пацијент”захтева пуну посвећеност, независно од квалитета и номиналне вредности дела. „Занати” су ми омогућили комоцију у мом креативном развоју, имала сам мање времена, али нисам морала да правим компромисе.
Нина Попов
Лични став – основни квалитет уметности
– Као педагог, свесна сам одговорности своје позиције. Покушавам да препознам прве наговештаје индивидуалних поетика сваког студента, да их подржим и охрабрим у очувању личног става - што је основни квалитет уметности. Задатак професора је да благо коригује, углавном естетске критеријуме, који се споро и постепено усвајају, јер подразумевају комплексно сазревање личности – каже о свом педагошком раду Бранка Јанковић Кнежевић.
