од било какве уметности, чему је итекако допринео и његов садржај у распону од безазлених гегова до конфекцијских авантуристичких садржаја. И неспорна ремек-дела раних стрип година, каква су „Мали Немо“, „Маца Шиза“ или „Породица Тарана“, задуго су била ван очију озбиљне критике. Но, временом и теоретичарима „академског“ (дакле, по природи ствари, условно речено, „конзервативног“) профила постаје очито да стрип није ни пролазна ни тривијална форма па му, уз доделу статуса девете уметности, постепено посвећују пажњу. У сагледавању и анализи домета и карактеристика битно је и сагледавање дотадашњег развоја, дакле утврђивање историје стрипа. Ова намера осујећивана је управо масовношћу и хаотичношћу објављивања стрипова у разноврсним публикацијама. Стога се, током друге половина 20. века, проучавање стрипа креће на два колосека: с једне стране се пишу теоријски радови о стрипу као уметничкој форми односно о појединим стрип остварењима а, с друге стране, покушава се што прецизније забележити дотадашња историја стрипа и репринтовати у критичким издањима.
И док се теоријске књиге о стрипу, с времена на време, објављују захваљујући ентузијазму појединаца, што се тиче репринта стрипова ситуација је, барем до последњих пар година, била катастрофална јер публикације-едиције које су хронолошки објављивале неки стрип серијал нису биле честе ни у бившој Југославији ни у садашњој Србији.
Мноштво епизода неког серијала односно опуса стрип аутора штампано је у разним магазинима, мање или више (не)квалитетно, без праћења хронологије односно уз скраћивања и преправљања; по овом питању најбоље су прошли Бонелијеви јунаци (који су, колико-толико, континуирано излазили у едицијама „Златна серија“ и „Лунов магнус стрип“) те легендарни Алан Форд. Љубитељи стрипа са мало дужим читалачким стажом досетиће се неких покушаја публиковања читавих серијала; тако је „Принц Валијан“ одштампан у целини (у вишедеценијском Форум Маркентпринтовом подухвату), „Дечје новине“ су покренуле едицију „Носталгија“ која је имала амбицију да прати неколико серијала (Фантом, Мандрак, Стив Кењон) као и посебна издања Мики Мауса и Флаша Гордона; сва их је (и низ албума о „Блуберију“) прекинула пропаст куће а потом и државе.
У кризним годинама „Политика“ је намерила да „испрати“ серијале о „Астериксу“ и „Таличном Тому“ односно „Детективу Икс-9“, али није у томе успела. Ни подухват „Комуне“ да објави целокупног „Корта Малтезеа“ није довршен. У последњој деценији „Маркетпринт“ је репринтовао неколико Херманових серијала („Торњеви Боа-Морија“, „Бернард Принс“, „Команча“), као и „Свемирске путнике“, „XIII“, „Петра Пана“, „Ратнике са Акбара“. Ипак, генерално, овакви подухвати осуђени су на (не)славну пропаст па доскора нико није кретао тим „путем којим се ређе иде“; на другој страни, после часописа „Пегаз“ и „Цепелин“ нико се није усуђивао да покрене историјско-теоријски стрип часопис (делимично је ту амбицију имао „Тинк Танк“).
Ипак, знатижељни љубитељ и читалац стрипа који разгледају књижарске излог и издавачке сајтове последњих пар година откриће, посебно у протеклој 2015. години, приличан број издања која се баве стрип „историографијом“ односно хронолошким репринтима стрип серијала или опуса појединих аутора, и то у квалитетно одштампаним, тврдо укориченим књигама, најчешће у пуном колору.
Има ту сваковрсних посластица, од класичног колорног „Принца Валијанта“ Хала Фостера („Чаробна књига“) преко новинских табли са прослављеним јунацима Џимом из џунгле и Флашом Гордоном, у цртачком извођењу Алекса Рејмонда („Чаробна књига“) до детектива са наочарима, Рипа Кирбија, који се такође представља од прве епизоде („Чаробна књига“). На домаћу сцену вратили су се Фантом (из 1939-1942) и Мандрак (1945-1948) у издању „Маконда“, који је започео и објављивање вестерн класика „Ленс“ (од 1955. године).
Тако се, уз раније започета објављивање „Малог Нема“ („Макондо“) и „Породице Тарана“ („Darkwood“, „Маркетпринт“), празнине у историографији америчких новинских стрипова објављиваних у деценијама око Другог светског рата видно попуњавају. Обимне књиге о Марвеловим супер херојима („Чаробна књига“) такође ће колико-толико „закрпити“ празнине на овом стрип фронту. Од значајних стрипова из 1960-тих и 1970-тих које домаћа публика може да чита/гледа поменимо Крепаксову „Валентину“ („Darkwood“), Жироовог „Блуберија“ (у црно-белог варијанти „Маркетпринта“ и „Darkwoodа“) те епско-научнофантастичног „Торгала“ („Darkwood“, „Чаробна књига“) и свемирског „Валеријана“ („Darkwood“) чији утицаји досежу до данашњих дана, док ће се сенка ингениозног Мебијуса простирати на више деценија унапред а његови албуми („Darkwood“, „Чаробна књига“) јесу и биће обавезна стрип лектира. И домети модерних класика какав је Херманов „Yеремаја“ („Чаробна књига“) или панк-субверзини Тамбуринијев „Ранксерокс“ („Макондо“) свакако ће имати своју публику у наредним временима. Албуми врсног италијанског уметника Дина Батаље („Darkwood“, раније и „Макондо“) такође ће осветлити један квалитетан огранак европског стрип стваралаштва и традиције.
Док се, како видимо, светска стрип баштина објављује, ономе што је стварано на овим просторима и даље се не посвећује довољна пажња. У години у којој нас је напустио, Здравко Зупан је потписао монографију са стриповима Ива Кушанића, у издању „Модести стрипова“ (који су већ објавили књиге о стриповима Радивоја Богојевића и Бране Јовановића из легендарне едиције „Никад робом“). Књига које се баве домаћим стрипом и његовим ауторима, од најстаријих до и данас активних (такве су и оне посвећене „домаћем“ Тарзану, „Darkwood“), требало би, ипак, бити што више како бисмо упознали и сагледали сопствену стрип прошлост.
Како год било, закључимо да је 2015. година прошла (између осталог) и у знаку јаке продукције књига које се баве стрип историјом што је залог бољег познавања традиције и упознавања са врхунским дометима девете уметности.
Илија Бакић
